I'm back!

Nemam opravdanje pred svima vama i pred samim sobom za ovako dug period neaktivnosti :).

Recimo da ću ovaj put pokušati da se vadim na previše obaveza na fakultetu koje mi u potpunosti ubijaju volju za pisanjem bilo čega što bi trebalo da bude bar malo kreativno (ako mi je i do sad to uopšte polazilo za rukom :)).

Ali u poslednje vreme sve više koristim Twitter. Ja sam @vtomic85. Nađite me.

Za tačno nedelju dana (tj. u četvrtak, 8. decembra) ću držati petominutnu prezentaciju na Belgrade Ignite. Dođite :)

Čujemo se opet najverovatnije za nedelju dana.

Bye bye :)

Drina

Petak, 22. jul, večernji časovi. Moji roditelji dolaze na ideju da idu da vide tu čuvenu Drinsku regatu.

Subota, 23. jul, 07:00. Sa devojkom krećem iz Beograda za Lazarevac.

Subota, 23. jul, 09:00. "Kolona" od dva automobila kreće iz Lazarevca. Lajkovac - Valjevo - Rogačica - Bajina Bašta - Perućac.

Drinska regata

Automobil ispred mene se naglo zaustavlja i ovi moji iskaču napolje. Ja stajem iza njih i primećujem još 10 automobila koji staju i ljude koji dotrčavaju do ivice puta, vade mobilne telefone, kamere i foto-aparate... Shvatam da je regata već krenula i da smo se upravo susreli sa tom veselom družinom. Nisam ni pokušavao da izbrojim gumene i drvene čamce, splavove, drvene ograde i sve ostale konstrukcije na kojima se polupijana gomila spuštala niz Drinu. Bilo je i nekih koji su plivali. U novinama piše da je bilo preko 15,000 ljudi. Verujem. Jedan čamac u obliku automobila. Dva-tri plovila sa pravim foteljama i dvosedima. Jedan crni čamac na kome piše "GUSARI", sa namontiranom sirenom (čuvena "šizela" iz '99, ako se sećate). Na jednom splavu raspaljen roštilj... Nekoliko video snimaka i fotografija će biti dovoljni da te slike ostanu sveže do naredne godine.

Perućac - Rogačica

Nakon što je najveći deo regate prošao, nastavljamo vožnju. Stižemo na Perućačko jezero. Desetak ljudi koji se kupaju daju nam nadu da Drina tog dana ipak nije toliko hladna kao što zna da bude. Posle nešto više od 2 sata putovanja od Lazarevca vreme je da počnemo proces aklimatizacije uz kafu i Coca Colu u kafiću pored jezera.

Džamija na brdu sa druge strane Drine

Posmatram okolinu. Sa druge strane Drine brdo, a na brdu stoji usamljena džamija. U blizini se ne vide kuće. Da li tu neko uopšte dolazi na namaz (molitva kod muslimana), ili je podignuta samo da bi služila kao znak da se sa druge strane reke nalazi svet koji je toliko isti, a toliko želi da bude različit od sveta sa ove strane? Autor ovog bloga je bio dovoljno inteligentan da ponese kameru a zaboravi diskove. Zato nije bilo snimanja, ali je zbog odličnog digitalnog zuma kamera poslužila kao durbin. 

Ne znamo koliko je voda hladna i koliko je duboka, tako da prvi put u vodu ulazimo koristeći merdevine. Jezero je hladno tačno onoliko koliko treba da bude. Savršeno. Drugi put je skok sa platforme visoke oko metar i po sasvim zadovoljavajući način ulaska u Drinu.

Najkraća reka na svetu

Vodopad reke Vrelo

Nakon nešto manje od dva sata sledi sušenje, presvlačenje, a zatim se dvoautomobilska kolona okreće i vraća se nekoliko kilometara nizvodno, do restorana "Vrelo", na istoimenoj reci. Ova reka je dugačka 365 metara, pa je zato zovu i "godina". Kažu da je ovo možda najkraća reka na svetu. Kristalno čista. Pastrmke skoro da poziraju posetiocima sa foto-aparatima. Restoran se nalazi u nestvarnom ambijentu, na mestu gde se reka Vrelo vodopadom uliva u Drinu.

Nakon ručka u restoranu (one pastrmke pozerke su zaista odličnog ukusa) krećemo nazad. Neko za Lazarevac, neko za Beograd. Pala je i odluka da se do sledeće regate obavezno nabavi manji gumeni čamac. Onakva žurka se ne propušta!

Stižemo u Beograd, nakon tačno 360 kilometara. Ovo je bio jedan lep i ispunjen dan.

Belgrade Heat

Beše polovina aprila kad sam počeo sa obukom za zvanje trejdera na međunarodnom deviznom tržištu (FOREX) u jednoj internacionalnoj firmi sa sedištem u Beogradu (ne zaslužuju da ih imenujem, a i ne bih da me tuže zbog sasvim osnovane klevete koja sledi). Na prvom razgovoru njihov menadžer za rad sa klijentima (opasno zvanje, nema šta) mi reče da je obuka sasvim besplatna. Nemam šta da izgubim - pomislih ja - odoh na taj kurs. Prođe teorijski deo obuke, koji je trajao prvih pet dana. Sledi nam mesec dana praktične obuke - trgovanje virtuelnim parama po realnim uslovima na berzi.

Međutim, stiže neočekivano saopštenje od istog onog Menadžera - pošto na ovom svetu, je l' te, nema ništa besplatno, a i pošto firma želi da se osigura da na pola obuke ne pobegnemo (zašto bismo???), oni traže od nas da uplatimo depozit od 7000 dinara, koji će nam, citiram, biti vraćen na kraju obuke. Jeste da je taj uslov postavljen u petak (a praktična obuka počinje u ponedeljak), al' dobro, nikome iz moje grupe ne beše problem da odvoji tih bednih 100 dolara. Ako se pare vraćaju, nemam šta da izgubim, a steći ću neko znanje, neko parče papira na kome piše "Diploma" i imaću džabe kafu i 2 sata boravka u klimatizovanoj prostoriji svakog dana kad dođem na obuku. I kao bonus - na kraju obuke ćemo da polažemo test koji traje mesec dana. Ako se dobro pokažemo, možda ćemo dobiti priliku za zaposlenje u toj firmi. A može da se radi iz firme, od kuće, iz autobusa... Gde god nađeš pristup Internetu. "Dogovoreno!", rekoh ja i uplatih pare. "Ako nam ne verujete na reč, možemo da potpišemo ugovor", reče Menadžer. "Nije loša ideja, potpisaćemo", rekoh ja.

Prođe mesec dana, dođe kraj obuke. "Khm, excuse me, kad mi dobijamo one pare nazad?", upitah ja Menadžera. "Aaa, da, vidiš ovako...", bio je početak objašnjenja, koji mi se nimalo nije svideo. "Pare dobijate nazad, kad/ako položite test i ostanete kod nas da radite, ili ako odlučite da ostanete naš klijent i da preko naše firme ulažete novac na tržište"...... Ovde nastupa speechless moment, kad se razmišljam da li da demonstrativno napustim prostoriju, da ga odvalim pesnicom u cilju izbijanja desnog oka, ili da jednostavno prećutim i počnem sa tim prokletim testiranjem do koga mi od tog trenutka uopšte nije stalo. Takav kakav sam, odlučim se za ovo treće. Na kraju krajeva, boli me uvo za 7000 dinara, obuka je vredela i više od toga, ali bar mi reci lepo na početku da ću morati da platim i da te pare možda neću više videti, pa da znam na čemu sam. Da ne pominjem to da Menadžera znam iz kafane i da je to brat mog dobrog druga. Izgleda da ljudska reč i poštenje vrede manje od 100 dolara.

To beše polovina maja. Pre 2 dana (dakle, 2 meseca kasnije) sam dobio poziv iz te firme. Zovu me da dođem po je*eni sertifikat kome je trebalo 60 dana da zavezan za nogu goluba pismonoše stigne u Beograd iz neke vukojebine u Ukrajini (a kasnio je toliko zato što se tu nalazi centar za celu Evropu i Aziju i tu rade sve dokumente za oba kontinenta... kad može Azerbejdžan da se računa kao evropska država, može i Ukrajina da bude azijska).

"Dođite u 14h", reče mi nova sekretarica novog šefa (pošto su međuvremenu i nekadašnja direktorka i Menadžer otišli iz firme). I krenem ja. Peške, naravno. Ne pada mi na pamet ni da trošim svoje gorivo, a ni da trošim živce i znoj u GSP-u. Idem uz ul. Maksima Gorkog i usput kupujem Coca Colu. Dobra je za prividno hlađenje organizma, malo dodatnog šećera nikad ne škodi, a možda dobijem HTC telefon (ovaj put ipak ništa od toga). Nastavljam pored Kalenić pijace, pa kroz Krunsku ulicu. U Krunskoj već duže vreme primećujem vrtić (ili neku sličnu dečju ustanovu) sa nazivom "Trešnjober". Živo me zanima koji je seljober smislio taj naziv... U Pionirskom parku fontana sa mlazevima vode koji su dovoljno daleki od ivice fontane da prosečan Beograđanin ne može da ih dohvati. Al' pošto se na vrućini sve širi/produžava, pa i moje ruke, iskoristio sam priliku da se malo o'ladim. Na Trgu Nikole Pašića sa jedne strane fontane radnici postavljaju nove ploče (lepog li posla na ovoj vrućini), a sa druge strane vidim polugole devojke i neke reflektore, kamere, foto-aparate. Šta god da je, biće na TVu za par nedelja. Na Trgu republike prvo normalno osveženje - cisterna sa vodom za piće. Jeste da je voda topla, al' bolje išta nego ništa, n'est-ce pas? Još jedno hlađenje na onoj česmi na sredini Knez Mihailove, a onda spust niz Kralja Petra uz mali slalom zbog radova na trotoaru kod Uzun Mirkove.

Stižem u firmu. Svi fini i ljubazni, dobijam svoj sertifikat, izvinjenje u tuđe ime zbog nesporazuma oko para i konačno potpisujem taj ugovor u kome piše otprilike isto - ako uradiš to, to i to, dobićeš natrag svoje novce. Thanks a lot.

Krećem nazad, pokušavajući da nađem nešto lepo i pozitivno u ta dva komada papira koji mi trenutno znače toliko da mogu bez griže savesti da pomoću njih izvršim higijenski zahvat nakon obavljanja velike nužde. Neuspešno. Još jedna tura rashlađivanja kod cisterne na Trgu, uplaćivanje putničkog osiguranja u Dunav osiguranju, automatski pokret rukom u cilju uzimanja random flajera... Whoa, wait a minute! Mini krofne (na crnogorskom primorju poznate kao "američke krofnice") + Coca Cola za samo 150 dinara! Idem u Sremsku! Dobra je stvar, probajte slobodno. Nastavljam dalje. Od čoveka koga svaki put viđam na ulazu u Knez Mihailovu uzimam još jedan flajer za koji već znam da reklamira školu engleskog jezika. U kafiću na Cvetnom trgu točeno pivo 0.33 košta 105 dinara. Mnogo je, kume... Nekad sam za manje pare mogao da popijem pola kile Jelena u Jazbini ili Korčaginu.

Spuštam se niz ul. Maksima Gorkog i svraćam u prvu prodavnicu koja ima zalepljen Coca Cola plakat. Poneo sam sa sobom tri para čepova "Coca Cola" + "125 godina" i planiram da ih zamenim za tri retro boce. Ljubazna prodavačica uz izvinjenje kaže da više nema tih boca, a da su "ovi samo zalepili plakat, a novu turu nisu doterali". Ok, nema veze... Spuštam se malo niže, gazim svoj ponos i ulazim u prodavnicu za koju sam rekao da nikad u životu neću ući u nju. Nakon što sam pitao gazdu (koji ujedno i radi za kasom) za mogućnost zamene, dobijam odgovor: "Ne, ne, nema to ovde, ne znam ja šta je to". Hvala što si mi osvežio pamćenje i podsetio me zašto nisam hteo da uđem u tvoj maloprodajni objekat. Ista priča sa istim čovekom je bila i kad je trajala ona akcija sa "zlatnim" flašama Coca Cole. Son of a... Konačno, u prodavnici u Južnom bulevaru uspevam da zamenim te proklete čepove za ukupno 0.75 litara tog crnog otrova. Pravda je zadovoljena :)

Sa približno 40 stepeni Celzijusa na beogradskom asfaltu ulazim u stan i blagosiljam klima uređaj koji je moj životni prostor u međuvremenu ohladio na 23 stepena. Organizam već navikao na šokove, možda me malo uhvati kijavica ili zaboli glava, al' ovu 'ladovinu ne menjam ni za kakvo zdravlje! Odoh pod hladan tuš. Čujemo se!

Muzika

Sve je počelo negde u ranim godinama osnovne škole. Kad se deda vratio sa jednog službenog puta po tadašnjoj Čehoslovačkoj doneo mi je na poklon Casio sintisajzer. A od petog razreda - obavezno je donositi svoj instrument (bilo koji) na časove muzičkog. Tu je počeo da se otkriva moj talenat. Svaka pesma odsvirana besprekorno, nastavnica oduševljena, navodi me kao primer ostalim učenicima. Dok druga deca jedva nabadaju tonove, ja himnu svetom Savi sviram sa sve donjom tercom, ej! :)

Negde u sedmom razredu saznajem da u mom gradu postoji neka "škola sintisajzera". Ispostavlja se da časove drži školski drug moje majke. Od komšije kupujem neku veliku Casio klavijaturu. Krećem u školu. U mojoj grupi nas ima dvadesetak. Nakon nekoliko časova teorije i osnovnih stvari, sviramo našu prvu pesmu - "Pevala je ptica kos". Na narednom času "Čoban tera ovčice", a zatim "Podmoskovske večeri", pa "Lepa Janja" (originalnu verziju... Bajaga u to vreme još nije ni snimio onu svoju).

Zatim kreću malo teže stvari, sa više od tri akorda :). Svirali smo pop, rock, narodnjake, evergreen, starogradske pesme... Balaševića, Čorbu, Zoranu, Bajagu, Indexe, Tomu Zdravkovića, Parni valjak... U septembru '99. dobijam malo profesionalniju klavijaturu, Roland E-28. Razlika drastična :). Motivacija da se završi ta škola - ogromna!

Na kraju prve godine od dvadesetoro polaznika ostajemo samo nas četvorica. Stefan, Ivan, Marko i ja. Svi su izdržali do završetka celokupnog školovanja, koje je trajalo oko 2 godine. Nakon kraja škole, Stefan je nastavio da svira još par godina. Marko više u životu nije pogledao svoj sintisajzer. Ivana nisam nikad više video.

U međuvremenu sa mojima idem na letovanje u Budvi, negde u julu 2000. godine. U bašti kafića "Zeleni gaj" peva i svira Koktel bend, u svom originalnom sastavu. Gitara - Bojan, gitara i vokal - Zoran, klavijatura - Dejan, vokal - Jelena (kasnije poznata kao Jellena). Obožavao sam ih. Jedno veče se moj otac sa Dejanom dogovori oko kupoprodaje njegove klavijature, Roland G-800. E, to je već prava stvar. Tu klavijaturu koristim i danas i ne planiram da je menjam u skorije vreme.

Naravno, od mog muziciranja ne bi bilo ništa da nakon škole nisam nastavio sam da učim. Nastavio sam da sviram, da "skidam" nove pesme, da unapređujem svoju tehniku sviranja... Negde polovinom gimnazije nastaje moja prva kompozicija. Sećam se samo da je u pitanju bio ritam 3/4, valcer. Melodije ne mogu da se setim...

Zatim se ređaju jedna za drugom moje pesme i pesmice. Do danas ih je nastalo dvadesetak. U velikom broju slučajeva inspiracija je bila zaljubljenost bez adekvatne reakcije sa suprotne strane. I skoro svaka pesma je posvećena nekoj devojci. U avgustu 2005. godine stvaram i svoju prvu pesmu na engleskom jeziku, "I Hate Goodbyes", a nešto kasnije nastaje i "Bonazza", pisana dalmatinskim dijalektom.

U gimnaziji je bilo i par pokušaja pravljenja benda sa nekim drugovima i drugaricama. U prvom slučaju nas je bilo petoro. Dvojica sa gitarama, dve devojke koje bi pevale i ja sa klavijaturama. Uspeli smo da se svi skupimo čitav jedan put, a o tome koliko su nam se poklapali muzički ukusi bolje da ne pričam. u drugom slučaju "bend" smo činili drug koji je pevao i ja. Oko izbora pesama nismo imali nikakvih problema, ali oko motivacije za dalji rad jesmo. Planirali smo da idemo na more (on ima kuću u Crnoj Gori) i da nastupamo u kafiću koji drži njegov drug, ali bilo je malo nerealno da sa repertoarom od 50 pesama odradimo 10-15 noći. Planirali smo da sviramo po nekim lazarevačkim kafićima ili restoranima. Najbolja (tačnije, jedina) ponuda koju smo dobili je prevedeno na jezik finansija značila da bismo nakon plaćanja ozvučenja i ostale opreme za mesec dana bili u minusu oko 10000 dinara, po 5 hiljada svaki.

Zatim dolazi poziv da se priključim "Malom gradskom orkestru", koji je vodio dirigent i profesor u muzičkoj školi u Lazarevcu, čuveni Muza. To je bila sjajna zamisao, ali je bilo mnogo poteškoća u realizaciji. Teško je bilo čak jednom nedeljno skupiti sve članove orkestra. Odlazio sam na probe nekih par meseci i odustao. Nisam video budućnost tog orkestra i bio sam u pravu. Ali sam zato za tih par meseci naučio mnogo lepih pesama, koje će živeti još 500 godina.

Bilo je i javnih nastupa - u jednoj emisiji na lokalnoj lazarevačkoj televiziji, u jednoj emisiji na jednom lazarevačkom radiju, na predstavi za maturante, na "francuskoj večeri" koju gimnazija organizuje svake godine, na koktelu priređenom u Domu kulture...

I na kraju, 12 godina od početka mog muzičkog puta, evo me u stanu sa svojim klavijaturama... Sviram za svoju dušu, pesme koje ja volim, pravim svoju muziku koju možda niko nikad neće čuti... I svaki put kad odsviram nešto meni se pojavi osmeh na licu. Muzika pokreće svet.

"Vivo per lei da quando sai

La prima volta l'ho incontrata
Non mi ricordo come ma
Mi entrata dentro e c'è restata
Vivo per lei perché mi fa
Vibrare forte l'anima
Vivo per lei e non un peso"

http://www.youtube.com/watch?v=C3BG0dvURfs

Kontemplacija, retrospektiva... i ostale strašne reči

Prethodni post je najavio ovu priču. Tokom noćne 100-kilometarske vožnje po sablasno praznim putevima, pri konstantnoj brzini, čoveku misli same počnu da proleću kroz glavu. Volim taj osećaj. Nije to ono napadno proletanje misli, koje pritiskaju, muče i udaraju u mozak. Ovo je više kao flush, "povlačenje vode" u mozgu. Sve ono što se skupljalo prethodnih ko zna koliko dana sada jednostavno nestaje. Noć, prav put, tri bele linije, 80 km/h, peta brzina, tiha muzika na 92.9 MHz. Sve što je u glavi prosto izlazi napolje i odleće u nepovrat. Jedna po jedna slika se na kratko pojavljuje pred očima i nestaje u mraku... U retrovizoru se pojavljuju svetla i tame iz prošlosti...

04.07.2008.

Moj 23. rođendan. Imam vezu koja traje skoro 2.5 godine, tokom koje sam pretrpeo jednu prevaru, tačno šest "mini-raskida" (kao šest slatkih zalogaja u pakovanju MunchMallow-a) sa pomirenjima koja ubrzo slede i na koja uvek pristajem, i neverovatno veliki broj ostalih, sitnijih i krupnijih problema. Izgubljeni prijatelji, dve obnovljene godine na fakultetu, povremena neslaganja sa porodicom... Previše je komplikovano, trebalo bi mi celo veče i ceo jedan post na ovom blogu da bih do detalja opisao tu vezu i ono što se dešavalo. Mogu samo da kažem da nakon te veze imam utisak da sam promenio 20 devojaka. Više me ništa ne može iznenaditi, iznervirati ili izbaciti iz takta. Otprilike sve loše je deja vu, već viđeno...

Tog četvrtog jula mi stiže poruka sa nepoznatog broja. Srećan rođendan i sve najlepše mi želi  gospođica B, devojka koju sam preko chat-a na Krstarici upoznao davne 2005. godine, 3. jula, i koja mi je u ponoć prva čestitala taj 20. rođendan. Nakon tog upoznavanja na chat-u sledi dvomesečno e-mailiranje, upoznavanje uživo, rastanak, moje kajanje što nisam "nešto pokušao", njena prva ozbiljna veza (i to ne sa mnom), moja prva veza (ne sa njom), dve i po godine prekida kontakta...

I sada mi šalje poruku... Kao kec na deset, kao ćelavom šamar (šta god to značilo). Prihvatam dopisivanje. Nekoliko dana. Dogovaramo viđanje. Sedam u kola i pod više nego providnim izgovorom za svoju tadašnju devojku odlazim kod B, u njen grad. Osamdeset kilometara od kuće. Provodimo skoro celu noć zajedno. Imamo mnogo toga da kažemo jedno drugom. Vraćam se kući u 6 ujutru. Moja osećanja pod uticajem cunamija. Ništa više neće biti isto. Ponovo se viđamo. Ponovo provodimo ceo dan zajedno. Volim kad s nekim mogu da pričam, kad je neko na mom nivou.

Druga polovina avgusta 2008.

Mojoj dvoipogodišnjoj vezi je presuđeno. Smrtna kazna. Bez prava na žalbu. Nepunih nedelju dana kasnije, a ukupno nešto manje od 2 meseca nakon rođendana, sa gospođicom B počinjem svoju drugu vezu. One giant leap for this man...

04.07.2009.

Rođendan slavim sa B. Sve deluje fantastično. Devojka iz snova, veza sa njom isto takva. Svi mi pričaju da prosto zračim pozitivnom energijom. Šta bi čovek još mogao da poželi? Da li je uopšte ostalo mesta za neka poboljšanja u mom životu? I ne sumnjam koliko će mi to pitanje delovati naivno za nekih mesec dana...

Kraj avgusta 2009.

Status: single. Gospođica B je raskinula sa mnom početkom avgusta. Razlog: tokom jednog izlaska u jednom kafiću/klubu je videla (ne upoznala) tipa koji joj se svideo. Svidelo joj se kako hoda, kakve pokrete ima, kako govori... Harizma, pojava, jebem li ga kako se to zove... "Čovek persona", što bi rekao Radovan III. Ja sam ga u svojoj glavi nazvao Johnny Walker. Zna da hoda, šta ćeš :). I od tada ona misli o njemu, ne mož' ga izbaciti iz glave. A "dok je on njoj u glavi, ona ne može da bude ni sa mnom ni sa bilo kim drugim". Da, svesna je ona da on nju verovatno nije ni primetio. Da se možda nikad više neće sresti. Ali, mogućnosti su sledeće:

• Prva opcija - nikad ga više neće videti i ostaće sama sve dok ga polako ali sigurno ne izbaci iz glave.
• Druga opcija - nikad ga više neće videti i biće s nekim drugim pored koga će zaboraviti Walkera. Ali taj drugi neću biti ja, jer sam joj "previše drag da bi me koristila samo da zaboravi nekoga".
• Treća opcija - ona će opet videti i možda upoznati Walkera, možda će i stupiti s njim u vezu i ukapiraće da je on uprkos spoljašnjoj pojavi koja obara sa nogu daleko od savršenstva. Razočaraće se i mnogo brže i lakše će ga zaboraviti i nastaviće dalje.
• Četvrta opcija - smuvaće se sa Walkerom, shvatiće da je on čovek njenog a ona devojka njegovog života i živeće happily ever after.
• Peta opcija - laže čim zine, već je imala nešto s njim ali neće da kaže da ne bi ispala, je l' te, dama sumnjivog morala. Sad samo izvršava poslednju fazu transfera i daje otkaz kod mene pošto joj je pozicija u taboru mog protivnika osigurana. Iskreno, ovu opciju mi je sugerisala najbolja drugarica, do tad nisam ni pomislio da je "moja B" sposobna za tako nešto.
• Šesta opcija - takođe sugerisana od strane najbolje drugarice - shvatila je da ja nisam pravi čovek za nju, ali nije znala kako da mi to saopšti i da me otkači. Zato je smislila nelogičnu priču kojom će me povrediti, zbog koje ću je eventualno zamrzeti i tako će mi biti lakše da je prebolim.
• Sedma opcija - tačnije, ovo je bio odgovor na moje pitanje - šta nije valjalo sa moje strane u našoj vezi? Odgovor glasi - "jedna jedina zamerka koju mogu da ti nađem je to što si uvek bio tu, uvek si bio raspoložen za sve što meni padne na pamet, uvek si se prilagođavao mojim obavezama, nikad nisi rekao ne"... Od tada u mislima bacam sa Brankovog mosta svaku devojku koja izjavi da želi muškarca koji će uvek biti tu za nju.

I eto ti baksuza... Ja tog leta videh po Beogradu i Adi mali milion devojaka koje znaju da hodaju, super izgledaju i sve ostalo... I mnoge od njih nisam duže vreme mogao da izbacim iz glave... Ali nikad mi ne pade na pamet da zbog bilo koje prekinem jednu kvalitetnu vezu. Hm... kvalitetnu... Bar sam ja imao takav utisak...

Oktobar 2009.

Još uvek se nisam skroz oporavio. Prvih par dana nakon raskida mi je keva na kvarno drobila Bromazepam u čaj, da se malo smirim. Kasnije je bilo bolje, ali i dalje nisam imao snage da se iz svog mesta vratim u Beograd i da uđem u svoj rođeni stan koji previše podseća na B. Nakon mesec dana sam skupio sve stvari koje podsećaju na nju - sve poklone, suvenire, sitnice... - i bacio ih. Kontejner je odmah tu prekoputa zgrade. Recept provereno deluje nakon svakog raskida. Odmah se osećam mnogo bolje.

Zatvorena je jedna stranica istorije. Idemo u budućnost! Kreiramo svoju budućnost! Moram da se što više socijalno angažujem, da budem među ljudima. To je najbolji lek! Uključujem se u EESTEC - udruženje studenata elektrotehnike Evrope. Dolazi sajam poslova JobFair 09. Sjajno iskustvo, sjajni ljudi.

Novembar 2009.

Na nagovor tadašnjeg predsednika, uključujem se u rad studentske organizacije BEST - udruženje studenata tehnike Evrope. Zajedno sa EESTECom organizuju JobFair.

Novembar 2010.

U narednih godinu dana angažujem se na apsolutno svakom događaju koji BEST organizuje. Negde sam samo seckao i delio flajere, negde sam bio fizički radnik, vozač... A kao kruna moje BEST karijere dolazi JobFair 10 na kome imam čast da nosim titulu koordinatora za logistiku. Fundraiser-i su doveli više od 40 kompanija na sajam, PR-ovci su dovukli ko zna koliko medija, sektor za publikacije je osmislio fenomenalne plakate, flajere, TV reklame, bilborde... IT sektor drži pod kontrolom sajt i bazu CV-jeva... Sada na red dolazi logistika, obezbeđivanje svega što je potrebno za održavanje sajma - štandovi, dozvole, prostor, hrana, piće, ozvučenje, osvetljenje... I onda dolaze ta dva dana sajma, kada se više od 100 studenata, članova organizacionog tima, rastrči po zgradi fakulteta. Podeljeni u desetak timova od kojih svaki ima svog vođu koji je u direktnom kontaktu sa mnom. Odvajam desetak sekundi da stanem na "most" koji povezuje dve strane Arhitektonskog fakulteta i da kažem sebi - ja sam ovo napravio!

Decembar 2010.

Smatram da sam za BEST i za sebe uradio više nego dovoljno. Povlačim se iz organizacije. Upoznao sam mnogo ljudi, radio na mnogo projekata, razvio svoje lične i profesionalne veštine u mnogo oblasti. Ja sam nakon godinu dana u BESTu bolji čovek!

Jun 2010. Sadašnje vreme.

Kraj retrospektive. U mislima se zahvaljujem gospođici B što me je ostavila. Da nije, ja verovatno ne bih "ništa dir'o" u svom životu i ne bih postigao ništa od svega ovoga.

Rođendan mi je za desetak dana... Šta li me čeka ovog četvrtog jula?

Vožnja

Večeras je u okviru terapije za dobro raspoloženje bila prepisana višečasovna, 100-kilometarska vožnja. Beograd i okolina. Puste ulice, Radio S, Ford Focus i ja. Uživanje.

Odlučujem se za moju Standardnu Noćnu Rutu (tm). Preko Autokomande, pored Pinka i Belog dvora, kroz Rakovicu i preko kružnog puta izlazim kod Orlovače, a onda novom obilaznicom vozim do aerodroma.

Pauza. Desetak - petnaest minuta uživanja u prizoru aviona koji poleću i sleću. Neispunjeni san - pilotska škola. Al' šta da se radi. U filmu "Zona Zamfirova" bi rekli - oskudacija. U "Lepa sela lepo gore" će reći - mnooogo je, kume! Mesto za komandnom tablom Boeing-a 747-400 će bar još nekoliko godina ostati samo lep san.

Nastavak vožnje. Autoputem prema Beogradu. Pre dolaska do Gazele se odlučujem na kratak izlet do Mc Donald's-a. Dva čizburgera i srednja Coca Cola, thank you very much. Vraćam se na autoput. Mrzim onu petlju kod Arene, uvek pogodim najgoru rupu/džombu. Pojma nemam šta je, al' znam da imam osećaj da sam odvalio točak. Nastavljam autoputem, preko Gazele, pored Autokomande i Dušanovca i dalje, van civilizacije. Mrak svuda okolo, nigde nikog na putu. Obožavam nedelju uveče.

Stižem do naplatne rampe. Isključujem se sa autoputa. Vozim obilaznicom. Putokaz savetuje da idem levo, na Avalu. Ja poslušno okrećem volan. Posle 15-20 minuta sam kod tornja. Jedan noćni čuvar i dva psa lutalice. Ništa interesantno. Spuštam se. Uživam u serpentinama. Do pre neki dan, dok sam vozio Opel Corsu, ovo je bio pravi doživljaj. U meni se svaki put budio onaj unutrašnji reli vozač :). Ovaj auto ipak nije za te namene, ovo je za laganu vožnju i uživanje u istoj. Spuštam se na "leru". Imam osećaj da plovim, a ne da vozim po davno asfaltiranoj proširenoj kozjoj stazi. Podnožje Avale. Povratak u civilizaciju Bulevarom JNA.

Marakana sa leve strane. Uspomene sa severne tribine prolaze kroz glavu. Kubni metri udahnutog i progutanog dima od baklji, nebrojene upale mišića od besomučnog skakanja i tapšanja. Nebrojena gubljenja glasnih žica od 90-minutnog urlanja (pomnožite to sa 10000 ljudi i dobićete najbolje navijanje u Srbiji).

Autokomanda, Južni bulevar, ulica Maksima Gorkog. Home, sweet home... Mnogo toga je prošlo kroz ovu glavu tokom ove, kao i tokom svake prethodne noćne vožnje. Više o tome u sledećem postu koji dolazi za par desetina minuta... Stay tuned...

U Beogradu volim...

• Radnike Komunalnog koji svako jutro oko 6.00-6.30 do iznemoglosti lupaju kontejnerima dok njihov sadržaj prebacuju u kamion. Znate onaj lep osećaj kad se probudite sat i po pre planiranog vremena pa možete još da odspavate? :)
• Babu iz zgrade prekoputa moje koja bar 2-3 sata dnevno provede na prozoru u snajper pozi. Mora da se zna ko prolazi ulicom Maksima Gorkog! :)
• Vetar koji bar na kratko smanji koncentraciju izduvnih gasova u istoj toj ulici.
• Vožnju subotom predveče, kada je u saobraćaju najmanja gužva. Zatvoreni prozori, puštena muzika... Ford Focus, beogradske ulice i ja. Uživanje...
• Ljude koji šetaju sami i pričaju sami sa sobom. U svom životu imaju samo tu jednu osobu sa kojom pričaju, a ta osoba ih nikada neće iznervirati niti će im postati dosadna :)
• Napadne "dilere" flajera na ulazu u Knez Mihailovu. Svaki put pokupim po 5-6 flajera za školu engleskog jezika Britannica. Meni nije teško da transportujem taj flajer iz njihovih ruku do prve kante za smeće, a tim ljudima svaki udeljen flajer donosi neku sitnu zaradu.
• "Halllooo oglllaasiii... naaajnoviji broooj.... novvvaaa Gloorijaa!!!"... Čovek koji je u stanju da "otpeva" pojedine suglasnike dok reklamira novine koje prodaje. Takođe na ulazu u Knez Mihailovu.
• Kalemegdan. Pogled na Novi Beograd. Pogled na mostove. Zoološki vrt.
• Avalski toranj. Avalu. Košutnjak. Topčider.
• Sunčanje na krovu moje zgrade.
• Smešnog ali harizmatičnog kasira i ljubaznu debelu gospođu na odeljku sa delikatesom u Maxiju.
• Prodavca u lokalnoj privatnoj prodavnici (na Vračaru) kome je svaka mušterija "komšija" odnosno "komšinica". Nema veze što je čovek iz Niša i samo je u prolazu stao da kupi cigare.
• Maxi kod Pinka i apoteku kod bolnice "Sveti Sava". Jedine dve ustanove za koje sam siguran da rade 24/7.

Nisam odavde... ali zbog svega ovoga volim moj Beograd! A zašto ga ti voliš?

My Ultimate Guide To Happiness

Posle dva recepta za piletinu, sledi recept za dobro jutro, dobar dan, dobro veče i dobar san.

Prvo - "...osam sati sna samo trebam ja...". Lepo reče Marina Perazić u svojoj pesmi. Nema "neću", nema "ne mogu"! U početku će da bude teško, pogotovo ako ste navikli svoj organizam na režim "ležem u 3, budim se kad se probudim". Umesto toga, odaberite režim "ustajem u XX:XX, a ležem onda kad mi se prispava". Fiksirajte vreme kada se budite. Svako ima svoj raspored koji mu/joj odgovara. Ja sam odabrao da se budim u 08:00. Po uvođenju novog režima, prvo jutro sam jedva otvorio oči, ali sam uspeo nekako da nateram sebe da se izvučem ispod pokrivača i da se umijem ledenom vodom kako bih počeo da funkcionišem. Naravno da je taj dan bio odvratan, spavalo mi se, nisam ništa mogao da radim. A organizam se po staroj dobroj navici budi u večernjim časovima i ja ostajem budan negde do 1 - pola 2. Sledeće jutro se opet budim u 08:00, ali zato u krevet odlazim u 21h :). Trećeg dana sam već počeo da funkcionišem normalno. I negde od trećeg - četvrtog dana sam se izbalansirao i počeo da se budim u 08:00 i da idem na spavanje tačno u ponoć. Nakon desetak dana sam počeo da se budim par minuta pre 8h, bez pomoći alarma na mobilnom telefonu. Od tog dana počinjem da osećam pozitivne posledice ovakvog načina života (tj. načina spavanja). Mnogo kvalitetniji san, bez buđenja u pola noći, čak sam počeo i da imam lepše snove :). Tokom dana sam pun energije, uvek odlično raspoložen, ništa mi nije teško, sve je super - i kiša i to što moram da učim i gužva u saobraćaju i crveno svetlo na semaforima kod Pejtona, kod Ministarstva finansija i kod hotela Metropol u Bulevaru... Ma, sve je fenomenalno! Ovo je bolje od svake droge! Dobro, nije baš da sam probao pa da zato znam... pričali su mi ljudi :)

Drugo - fizička aktivnost u bilo kom obliku je uvek poželjna. Neurotransmiter serotonin (poznatiji kao "hormon sreće") se tokom vežbanja proizvodi u nenormalnim količinama! Sat vremena "fizikalisanja" dnevno će vam drastično popraviti raspoloženje. Ako vas nešto muči, zaboravićete na to ili ćete te loše misli prosto da "istresete" iz sebe dok trčite ili vozite bicikl. Pet serija od po 10-15 sklekova i još toliko trbušnjaka će vam podići nivo samopouzdanja. Ako želite, ubacite i pola sata joge ujutru i kasno popodne. Joga je cool. A kad se nakon mesec - dva redovnog vežbanja pogledate u ogledalu, videćete osobu koja nema ništa zajedničko sa onom starom slikom iz ogledala. Videćete osobu koja zrači pozitivnom energijom, koja lepo izgleda (i srećna je zbog toga) i za koju ne postoje nerešivi problemi, već samo problemi tokom čijeg rešavanja treba malo duže uživati u radu :)

Treće - udovoljavajte sebi i nemojte da razmišljate o tome šta drugi misle o vama. Muškarcima valjda ne treba da pričam ovo. Ako mi se jede čokolada, pije pivo ili me mrzi da se kuvam u farmerkama na +35 stepeni, tu nema nikakve dileme. Poješću 100 grama čokolade, popiću pola litra piva i otići ću do prodavnice u šortsu, polupopeglanoj majici i u mojim starim crvenim original kineskim "FILE" papučama (koje bi trebalo malo oprati, sad se setih). Muškarci to znaju.

Devojke, sad se obraćam vama. Nemojte da grizete nokte i čupate kosu zato što "ne smete" da pojedete dve štangle čokolade. Fizika je neumoljiva - materija ne može ni da nestane, ali ni da se stvori ni iz čega. Dakle, od 100 grama čokolade se nećete ugojiti 2 kilograma! Pojedite tu čokoladu! Pije vam se pivo/vino/rakija/Coca Cola? Uzmite tu prokletu čašu/flašu i popijte sve iz nje! Od jednog piva se nećete napiti niti će vam porasti stomak (osim ako posle flaše piva ne napravite nešto glupo za vaše mlade godine :)). Od flaše vina hoćete, ali će vas do ujutru proći. Od Coca Cole možete da dobijete cirozu jetre ako je konzumirate kao vodu. Sve ispod toga je više-manje bezbedno, ništa ne brinite :). I nemojte da mi pričate kako ćete od ovoga ili onoga da se ugojite, da dobijete celulit, strije, ne znam ni ja šta već... Znate onu vašu drugaricu koja zbog svog celulita i ispucalih vrhova kose nije nikad imala dečka? Ne znate? Naravno da je ne znate, zato što muškarcima vaše sitne nesavršenosti nisu bitne! Da je svaka žena savršena, poubijale bi se međusobno od ljubomore. Muškarci neće primetiti da vam se obim struka sa 60 povećao na 65. Neće primetiti da vaga umesto 60 pokazuje 62 kg. Sve dok vam vaga ne dobije ubrzanje od 0 do 100 za 2 sekunde, nemate šta da brinete :). A kada idete do obližnjeg Maxija po hleb i mleko, niko neće primetiti da li su vam obrve počupane ili nisu. Pre nego što ujutru krenete u prodavnicu umijte se, operite zube, malo se očešljajte i navucite na sebe nešto što pokriva bar intimne delove tela. Ništa više nije potrebno i niko ništa neće primetiti, verujte mi. Dobro, primetiće neka druga devojka. Ali zar vam je njeno mišljenje zaista toliko bitno?

I dok se ne pretvorim sasvim u "My Love Story", "Blic Ženu", "Cool" ili neki sličan savetodavni časopis, promeniću delimično temu. Drugi deo ovog podnaslova... Meni je bitno samo ono što mislim sam o sebi. Na drugom mestu mogu da se nađu uža porodica, devojka, troje najbližih prijatelja i to je to. Nema više mesta ni za koga! Ako se nekome ne sviđam, to je njegova stvar, a ne moja. Što me pre prihvati ovakvog kakav sam - to bolje za njega/nju. Ako se celog života zbog mišljenja drugih ljudi budem menjao, prepravljao, popravljao i ustručavao od svega i svačega, možda ću biti bolja osoba ali to više neću biti ja. Onog trenutka kada osetim da ja želim da nešto na/u sebi promenim, to ću i učiniti. Učenje novog jezika, pirsing na očnom kapku, tetovaža na sveže obrijanoj glavi, depilacija ili prelazak na veganski način ishrane - sve je prihvatljivo ukoliko ja to hoću.

Četvrta stavka ove priče je trebalo da bude "Ispunite sebi dan"... ali to sam delimično pokrio u prethodnom tekstu. Pročitajte ga. I nakon što ga pročitate primenite novostečeno znanje i pružite sebi šansu za nešto novo kad god vam se ukaže prilika!

Stay cool! :)

Svako je krojač svoje sudbine

Znate one "pregrade" koje stavljaju konjima pored očiju da ne bi gledali levo - desno, već samo pravo? E, takav sam ja bio tokom svoje prve veze. Zanemario fakultet, prijatelje, skoro i porodicu. Nije postojalo ništa u mom životu osim te devojke.

Sa drugom devojkom je došlo do vidnog poboljšanja moje situacije... ali ni to nije bilo ono pravo. "Traume iz detinjstva" su formirale neku podsvesnu blokadu u mom mozgu zbog koje sam se ili odricao nekih stvari (mada ona to nije tražila od mene niti bi joj smetalo ako bih nešto uradio) ili sam radio nešto potpuno bezazleno (viđanje sa najboljom drugaricom npr) ali bih to prećutao ili bih lagao da radim nešto drugo. Znam, gluposti. Šta ću, bilo je jače od mene.

Raskid sa njom je promenio moj život. Naravno, ja sam bio i ostao konj koji bi se i za drvo emotivno vezao posle par nedelja provedenih pored tog drveta. Možete tek da zamislite kako je kad su u pitanju devojke. I zato je svaki raskid u mom životu predstavljao raspad mog sveta. Ni kraj ove veze nije bio ništa drugačiji. Posle nekoliko nedelja, koliko mi je trebalo da se vratim u normalu, ukapiram ja da mi je jedini lek za potpuni oporavak da se socijalno aktiviram i da počnem da se krećem među ljudima, da što više budem van stana. Dobro poznat lek, a? :) Počela je nova školska godina, novi talas predavanja i vežbi na ETF-u i ja odlučim da obnovim svoju članarinu u EESTEC-u, Udruženju studenata elektrotehnike Evrope, koje zajedno sa Udruženjem studenata tehnike Evrope (BEST) organizuje svake godine sajam poslova za studente i diplomce tehničko-tehnoloških fakulteta "JobFair - Kreiraj svoju budućnost!". Baš u to vreme su pripreme za sajam JobFair 09 ulazile u završnu fazu. Angažujem se ja na tom sajmu, upoznam gomilu novih ljudi, aktiviram se gde god sam mogao, postanem vođa tima vozača u okviru velikog tima za logistiku... I kao posledica mog angažovanja dolazi prijateljska "naredba" od dotadašnjeg predsednika BEST-a da se obavezno pojavim u terminu narednog učlanjenja i da postanem i njihov član. Ja, naravno, poslušam. Šta imam da izgubim? Uostalom, posle tog JobFair smo svi zajedno pevali "...tri metera somota, zar te nije sramota, ti da ljubiš EESTEC momka, BESTova devojka...". Šta ćeš bolji motiv da odem u BEST? ;)

Dakle, učlanim se ja u taj BEST negde polovinom novembra 2009. godine. I onda počnu da se organizuju neki BESTovi događaji. Kulturna razmena, tokom koje je po 10 BESTovaca iz Torina i Valjadolida provelo desetak dana u Beogradu. Zatim BESTova rođendanska žurka, pa onda žurka za Dan zaljubljenih koju zajednički organizuju BEST i EESTEC. BEST Week, nedelja tokom koje je ovo udruženje promovisalo sebe i svoj način rada po svim fakultetima u Beogradu čiji studenti spadaju u ciljnu grupu. Zatim dolazi BESTov prolećni stručni kurs, na temu prezentacionih veština. "Anything You Want - Just Convince Me". Na tom kursu ja se prijavim i budem izabran za koordinatora za logistiku. A logistika znači, što bi rekao onaj predsednik BESTa koji me je i nagovorio da se učlanim: "Ako na Kalemegdanu u 5 sati treba da bude 2 litra vode, tvoj zadatak je da obezbediš da na Kalemegdanu u 5 sati bude 2 litra vode!". Prosto. Ja malo unapredim tu definiciju, pa kažem da je moj zadatak da u tom slučaju na Kalemegdanu u 10 do 5 bude 2.5 litra vode, za svaki slučaj. I odradim ti ja tu logistiku, sve super, sve bez kašnjenja, sve tačno i precizno. Zatim sledi još nekoliko BESTovih događaja, uključujući i inženjerska takmičenja - lokalno (LEC) i regionalno (REC), na nivou Balkana. Na REC-u upoznam i svoju sadašnju devojku. Posle svega toga dođe i novi sajam poslova - JobFair 10. I valjda zbog mog velikog zalaganja tokom svih stvari koje su u BESTu rađene u prethodnih godinu dana, budem ti ja izabran za koordinatora za logistiku tog JobFair-a. Šta je sad to? To znači da sam direktno odgovoran za nabavku štandova za sajam, obezbeđivanje prostora i svih potrebnih dozvola za održavanje sajma, ozvučenja, parking mesta, hrane i pića, prevoza i smeštaja za jedan motivacioni vikend za članove organizacionog tima... I na kraju, kao šlag na tortu, dolaze ta dva dana, prvi ponedeljak i utorak u novembru, tokom kojih se održava JobFair. Tada moja malenkost logističar stupa na veliku scenu, sve oči su uprte u mene, ja vodim glavnu reč, odgovoran sam za funkcionisanje organizacionog tima od oko 100 studenata volontera podeljenih u desetak podtimova i odgovoran sam da tokom Sajma sve prođe besprekorno. Od Svečanog otvaranja na kome su prisutni rektor, ministarka omladine i sporta, dekani svih fakulteta... pa do toga da se svaka korpa za otpatke redovno prazni i da oni flajeri ne stoje razbacani po stepeništu.

Na kraju cele priče, zaključak. Članstvo u BESTu mi je donelo poznanstva sa preko 100 ljudi iz Srbije i sa možda još toliko njih iz ostatka Evrope. Stekao sam neprocenjivo iskustvo u timskom radu i organizovanju velikih događaja. Osetio sam kako je biti na dnu hijerarhije, a osetio sam i kakav je osećaj biti član Izvršnog odbora jednog od najvećih sajmova poslova u našoj državi i biti nadređeni desetinama ljudi koji rade volonterski, bez ikakve materijalne koristi. Slušao sam predavanja i bio na treninzima za PR (Public Relations, tj. odnosi sa medijima), FR (Fund Raising, prikupljanje sredstava, odnosi sa kompanijama) i za izradu publikacija (posteri, flajeri, brošure, reklame, baneri...). Stekao sam vredne kontakte kako u BESTu tako i u nekim kompanijama koje su došle na JobFair (a na JobFair dolaze VELIKE kompanije!).

Popio sam 15 šljivovica i 2 lozovače za jedno veče. Učestvovao sam u organizaciji tramvaj-žurke - 2 sata vožnje tramvajem u kome je laptop, kompletno ozvučenje, mnogo alkohola i 60-70 ljudi (uključujući 25 stranaca). Nosio sam sa sobom papirić na kome piše kako se zovem, gde živim i koja sam krvna grupa... za ne daj bože :). Vodio sam jedan tim u igri Pub Crawling (ako ste u nekom kafiću u centru Beograda videli ljude koji piju votku iz nečijeg pupka, piju pivo slamčicom na eks, izlaze iz kafića četvoronoške u koloni ili traže da im konobar/ica na određenom delu tela napiše svoj telefon... Čestitam, videli ste BESTovce tokom Pub Crawlinga! :))

Popio sam toliko Limoncella da mi je i danas, dve godine kasnije, muka čim pomislim na to italijansko piće. Probao sam rusku vodku, neko australijsko piće od kaktusa (nije tekila), odvratnu rumunsku home-made rakiju, hrvatsku Medicu i sangriju koju su pravili Španci na licu mesta, a onda sam sve to gasio našom pravoslavnom velikomučenicom prepečenicom. Jeo sam ruski kavijar, poljski bigos, hrvatske bajadere, belgijsku čokoladu, turski ratluk i italijansku testeninu. I sve to spremljeno i u Beograd doneto od strane Rusa, Poljaka, Hrvata, Belgijanaca, Turaka ili Italijana.

Posle godinu dana provedenih u BESTu, sumiram svoje utiske. Broj položenih ispita - 1. Da li je ovo bilo bačenih godinu dana? Apsolutno ne! Doživeo sam i naučio za godinu dana nešto što mnogi uzorni studenti neće uspeti ni za deset godina. Stekao sam iskustvo i praksu o kakvoj na fakultetu mogu samo da sanjam. I da budem iskren, nakon BESTa se mnogo više nadam da ću naći posao van struke. Jednostavno sam se pronašao u nekim drugim oblastima.

A mogao sam nakon onog raskida da sedim između četiri zida, da razmišljam i tugujem zbog svoje nesrećne sudbine i da utehu tražim u dopisivanju sa virtuelnim "drugaricama" na Krstarici ili Facebooku.

Piletina na moj način

Ne brinite, nisam se pretvorio u Rachael Ray. Ali ovo što sam danas sklepao u kuhinji je toliko dobro da mi savest ne dozvoljava da budem toliko sebičan i da zadržim recept za sebe.

Dakle, prvo uzmete pileći file. Bez kostiju i bilo kakvih sličnih dodataka. Čisto meso. Iseckate ga na kocke (ili neka slična nepravilna geometrijska tela. Ulje u tiganj, tiganj na ringlu, ringlu na trojku. Dok se ulje greje, meso obogatite Vegetom, začinom C ili nečim sličnim. U vrelo ulje stavite meso i dooobro ga ispržite. Da postane tamno braon. Tokom prženja dodati ostale začine po ukusu. Ja stavljam beli luk u granulama, kari i soja sos (samo malo, pošto je od vegete već dovoljno slano). Pred kraj prženja otvorite pakovanje onog kačkavalja u listićima, koji se koristi za tost. Dok je piletina još uvek u tiganju, stavite listove kačkavalja preko mesa i sve to prelijte vrelim uljem, da se lepo otopi. Šta ćete, ne može da bude i zdravo i ukusno :). Ako želite dodajte još malo karija (ja sam dodao).

Sad da malo imitiram tekstove iz jednog kulinarskog časopisa... "Uz ovaj obrok Vam savetujemo da popijete čašu belog vina..." bla bla... Ja nemam belo vino, ali pivo Staropramen odlično ide uz svako prženo meso, pa i uz piletinu. Za kraj preporučujem puding od čokolade. Ipak, ja ću danas umesto pudingom da se počastim belim trešnjama. Ima ih u Maksiju, nisu skupe.

WARNING: Ja sam se prilično navikao na slanu hranu. Ovo što je meni super nekom drugom može da bude preslano. Smanjite količinu vegete i soja sosa (ili izbacite vegetu).

Kad smo već tu, evo i recepta od juče. Opet je u pitanju piletina, opet pileći file, samo su ostali sastojci drugačiji. Ovaj put ćete na kraju prženja da u tiganj sipate pavlaku za kuvanje, da pustite još par minuta da se to krčka, a onda dodajte kari i sve to prelijte sokom od pomorandže (isceđene, naravno). Ja ubacujem i cele komade pomorandže, da se lepo oseti ukus.

Jednu krišku pomorandže ostavite po strani. Uz ovo jelo ćete da pijete hladnu Coca Colu, sa tom kriškom pomorandže i četiri kocke leda. Tako su me bar naučili u Hajatu... mada su tamo stavljali limun, ali sa pomorandžom je bolje. Šta oni znaju :)

A ako hoćete nešto treće, pozovite kineski restoran "Li" i naručite piletinu sa ananasom u slatko-kiselom tomato sosu, beli pirinač, salatu od algi i prolećne rolnice.

Prijatno! :)

Bazen... ili nešto drugo?

Offtopic: Prošlo je 22h, trebalo bi nešto jesti... Kad postoje oni koji "ne smeju da jedu posle 17/18/19h", onda možemo da postojimo i mi koji moramo da jedemo posle 22h. Dan je prošao, nema više šta da se radi (a još je rano za spavanje) i onda nekako treba ubiti dosadu. Texas Hold'em Poker i nešto za grickanje - to bi bila idealna kombinacija u ovom trenutku. Oblačim prvu majicu koja mi je pri ruci (niko me ne vidi po mraku, pa još u kolima), uzimam ključeve i krećem... Destinacija: onaj Mc Donald's na Banovom Brdu (ili Vidikovcu, uvek mešam ta dva dela grada) koji ima drive-in (mada bi valjda bilo tačno reći "drive-through", pošto ne planiram da uletim kolima kroz pokretna vrata i da parkiram kod onog šanka sa petoro konobara).

Međutim, na vratima počinjem da se predomišljam... Dva čizburgera + srednji pomfrit + srednja Coca Cola = 385 dinara. Plus gorivo do tamo i nazad, izađe to preko 400. Zato biram drugu opciju, koja uvek čeka k'o zapeta puška (koga ili šta uopšte te puške čekaju?). A druga opcija je sajt www.donesi.com. Odem na sajt i kažem: "gladan sam". Moj izbor i preporuka: kineski fast food "Li". Kao i mnogo prethodnih puta, i večeras će se na mom stolu naći nešto što se zove "Kombinacija sa povrćem i ananasom u kiselo-slatkom tomato sosu". A unutra - piletina, prolećne rolnice sa povrćem (bolje su od onih sa mesom), salata od algi (ili mešano povrće sa susamom, obe varijante su super) i beli pirinač. I sve to za 380 dinara, a još ti donesu do stana. Živeo internet, živeo manjak fizičke aktivnosti (makar to bila samo polučasovna vožnja), živela gojaznost u najavi, živeo budući couch-potato.

Ej bre, ovo je počelo kao offtopic, a ja raširih priču u nedogled! Menjaj temu!

Ovaj vikend sam proveo kod devojke, u Srbobranu. Beše lepo vreme, a nama ne beše teško, pa sedosmo u kola i odosmo do Bečeja, na bazen. Ljudi... Ne znam koliko je topla voda kojom se tuširate, ali voda u ovom bazenu je otprilike iste temperature. Ukupno petnaestak ljudi (dobro, računajući i 5-6 klinaca koji su stvarali utisak da ih ima 50-60). Na bazen smo stigli oko 12h, nazad smo krenuli oko 17h. I kad smo došli i kad smo krenuli nazad voda je delovala kao da može da se pije. Potpuno bistra, bez ikakvih vidljivih čestica koje plivaju (ili rone). Oba dana je bilo tako, mada je drugog dana bilo više posetilaca. Voda kristalno čista i bistra.

A onda se setim svog dragog sela (pardon, grada) Lazarevca i tamošnjeg otvorenog bazena. Jeste li nekad bili tamo? Ako jeste, nadam se da je to bilo oko 9h ujutru. Tad je uživanje kupati se. Nema ljudi (pobogu, ko još ustaje pre 9), voda čista (pošto, je l' te, nema ko da je zagadi)... A onda, oko 11-12h, Lazarevčani počinju da pristižu... Prostor oko vode se puni "najrazličitijim fizionomijama", što reče profesor filozofije iz lazarevačke gimnazije. Jeste li videli lazarevački bazen oko 13h? Niste? Znam da niste. Znam, zato što u 13h to više nije bazen. To je bara. Odvratna, mutna, prljava, mešavina vode, hlora, znoja i urina. Dajte, molim vas, neću se valjda tuširati pre ulaska u bazen? Kakve ima veze što sam se oznojio 3 puta dok sam došao od kuće? I onaj kamion što je prošao pored mene... Jeste podigao prašinu, ali ništa od toga nije po meni ostalo, čist sam k'o suza. Uskačem u vodu! I čim sam ušao u vodu, stari dobri refleks se javlja i meni se ide u WC. Ali pošto je u pitanju samo mala nužda, neću se valjda mučiti i izlaziti napolje... Ma, uradiću to u vodi, ionako niko neće primetiti. A vas, dragi posetioci, niko ne tera da ronite (možda i otvorenih očiju). I zatvorite usta, pobogu, nemojte se smejati i razgovarati dok ste u bazenu! Neću posle ja da budem kriv ako progutate malo obogaćene vode!

Ovo je bilo samo jedno poređenje nas (Srba) i nekih drugih, nama bliskih naroda (u ovom slučaju - Mađara). Mogli bismo možda da naučimo nešto od njih... Zinulo nam dupe za tom Evropom... al' nije ni Evropa luda da nas primi ovakve kakvi smo. Šta kažete na to da probamo bar malo da počnemo da ličimo na ljude?

Interfon... Stigla hrana! U narednom broju: zašto je letovanje među Albancima bilo jedno od najlepših letovanja u mom životu? Stay tuned...

Neki novi klinci

Čitam danas neke definicije na Vukajliji. I u svakoj trećoj se pominje ta čuvena kompjuterska igra Counter Strike...

Eko - ovom skraćenicom se u Counter-u sporazumevate sa saigračima da ne kupuju ništa od oružja, već da čuvaju novac za sledeću rundu.

Možeš da se ženiš - Fraza koja se koristi posle odlično obavljenog posla. "Jesi video kako igram Counter?". "Matori, svaka čast, možeš da se ženiš!". "Ali ja nemam devojku...". "Pa, kad igraš Counter po ceo dan".

...plus još 22 (dvadeset dve) definicije termina koji u sebi sadrže reč "counter", "kaunter" ili "kanter".

A sećate li se kad je pre oko godinu-dve epidemija zvana WoW (World of Warcraft) pretila da proguta planetu?

Sećate li se kada ste poslednji put u GSP-u slušali razgovor dvoje ili više tinejdžera u kome se nije pominjao Facebook?

Jeste li možda u skorije vreme vi i vaši ortaci i drugarice (da ne upotrebim onu odvratnu reč - ortakinje) blejali sa flajkom piva i kutijom cigara (može i nešto jače) na onom 'ladnom betonu iza one zgrade, gde murija neće da vas startuje?

* * * * * (dramska pauza) * * * * *

Nedostaju mi vesele devedesete, kada smo "counter strike" igrali po komšijinoj nedovršenoj kući, gde smo mogli da skačemo sa terase na terasu, da jurimo uz i niz stepenice, da se sakrivamo iza poluraspadnute šupe ili gomile peska i da na kraju neki od nas prođu sa par modrica i posekotina... Zimi smo pravili bunkere od snega na desetak metara razmaka, a zatim je počinjao rat grudvama. Nije postojao cheating i nisu se koristile šifre za varanje, ali smo zato mogli da punu lopatu snega prospemo na glavu "neprijateljskog" vojnika.

Nedostaje mi vreme kada su se blejanjem bavili pripadnici vrste Ovis Aries, a mi deca smo naše slobodno vreme provodili uz priču i zezanje na onom igralištu na kraju ulice, ili u voćnjaku koji se nalazio 200 metara niže. Drogirali smo se pozitivnom energijom i smehom. Nisu nam bile potrebne dodatne supstance da nam podignu raspoloženje.

Svako od nas je imao kompjuter, ali smo igrali fudbal i košarku bez miša i tastature, na istom onom igralištu, pravim pravcatim loptama. I imali smo prave golove i koševe, zamislite! Šutirali smo loptu sopstvenim nogama. Mi smo bili deca koja su povremeno imala oguljena kolena i dlanove. Igrali smo se, padali smo, ustajali...

Nemojte da mislite da naši računari nisu bili dovoljno jaki da pokrenu tadašnje verzije igara FIFA i NBA. Naravno da jesu... Čak smo mogli i korišćenjem modema da igramo jedni protiv drugih. Ali, to je bilo dosadno! Onaj ludi komšija Ljuba nas je puškom terao sa njegove livade, nije nam dozvoljavao da igramo fudbal tu. Ali mi smo se vraćali! Iskoristili smo maksimalno svaki trenutak detinjstva.

Na igralištu smo sklapali nova prijateljstva. Nismo imali opciju Add as Friend. Remove From Friends takođe nije postojalo, a i nije bilo potrebe za tim. Smejali smo se tuđim izjavama, potezima, padovima... nismo imali dugme Like. Uživo smo komentarisali sve što se dešava i danima to prepričavali jedni drugima. Nismo share-ovali i nismo imali comment-e. Ceo komšiluk je bio naš Facebook. I niko od nas tada nije imao na stotine i hiljade virtuelnih prijatelja, već desetak pravih, stvarnih, koje smo viđali svakodnevno. Imali smo jedni druge tu nadohvat ruke. Skoro da ni telefone nismo koristili. Lepše je bilo svratiti bez najave do druga i provesti sa njim celo prepodne, zatim otići kući na ručak, a popodne izaći na fudbal. Onda kući na večeru, pa opet napolje, na još jednu kratku seansu druženja uživo, dok potreba za krevetom ne postane prevelika. Ali ne brinite, vidimo se čim ustanemo i doručkujemo!

Možda će zbog izjave koja sledi da me krivično gone, ali baš me briga. Nedostaje mi vreme kada su roditelji povremeno tukli decu, a ne deca nastavnike. Kad se neko ubode, nije u pitanju bila igla za špric, već trn neke biljke, parče drveta koje viri iz ograde ili žica koja viri iz zida komšijine kuće. Sve je tada bilo nekako... normalno. Baš onako kako treba da bude. Baš onako kako bih voleo da jednog dana odrastaju moja deca.

Ah, those were the days...

Srbija danas

"Oj Moravo, moje selo ravno..."

Tako bar kaže jedna pesma. I nije samo Morava. Cela Srbija je jedno veliko selo. A Srbi se dele na dve grupe - na seljake i seljačine. Ili, ako više volite, na seljake po lokaciji i seljake po vokaciji. Pretpostavljate i sami koja je razlika. Ima i onih trećih, neutralnih, ali su, nažalost, u manjini.

Nagledali smo se u poslednjih par nedelja i meseci kojekakvih Mladića, Karadžića (Radovana i Tomislava), Tadića, Nikolića... Tu su nam bili Kosor, Putin, Ketrin... Eto, da se konačno nešto izdešava i u našem selu. Narod k'o narod, skupio se na ulici, po kafanama, po tarabama, pa gledaju, ogovaraju, prepričavaju, neko u naletu nezadovoljstva baci neki kamen ili staklenu flašu upravo popijenog piva... I nekako se uvek desi da su ti najagresivniji ujedno i najmlađi pripadnici naše seljačke populacije. Deca koja su rođena oko polovine devedesetih. Zlatna polovina, kada su se ratovi stišali, kada je deda Avram obrisao one silne nule sa naših novčanica, kada je dinar vredeo isto kao i marka, a Srbija i dalje bila ponosna na nekadašnje velike pobede (Zvezdine u Bariju '91. i Partizanove u košarci '92) i "pobede" (koje je navodno izvojevao srpski ogranak JNA u Hrvatskoj i Bosni).

Danas, 20 godina kasnije, veliki deo te iste dece se nalazi na ulicama ili na stadionima. Jedni su 29. maja 2011. godine bili u Novom Sadu, na stadionu "Karađorđe", gde je trebalo pružiti podršku ili Crvenoj Zvezdi ili Vojvodini u poslednjoj utakmici ove sezone. Ali, nisu to radili. Veliki deo utakmice su proveli skandirajući ratnom zločincu Ratku Mladiću i upućujući "najlepše" želje predsedniku Srbije. Obe navijačke grupe, i "Delije" i "Firma". "Ratko Mladić!", orilo se stadionom. Na dan kada Crvena Zvezda slavi dvadesetogodišnjicu svog najvećeg uspeha i kada oba kluba osiguravaju svoje mesto u Evropi za narednu godinu, navijači su našli "bitnije" stvari kojima treba posvetiti pažnju.

Drugi deo te dece se nalazio u Beogradu, ispred zgrade parlamenta, gde su uspeli da prenesu delić navijačke atmosfere. "Spasi Srbiju i ubij se, Borise, Borise...", "Ko ne skače, taj je Šiptar, oooo...", "Ubij, zakolji, da Hrvat ne postoji...", "Nož, žica, Srebrenica..."... Deca koja su bila u pelenama, ili još nisu ni bila rođena kada je Mladić žario i palio hrvatska i bosanska sela i gradove, slave ga i uzdižu do nebeskih visina... ili bar do visine kandidata za Nobelovu nagradu za mir. Doduše, kad može Obama...

A gde su za to vreme bili roditelji koji su tako vaspitali tu decu? Da, govorim o onim roditeljima koji su svojoj deci napunili glavu kojekakvim velikosrpskim, "patriotskim", a za neke slobodno mogu reći i - neonacističkim idejama. Oni koji ratne zločince slave kao heroje, koji jednog od retkih proevropski orijentisanih političara oslikavaju dobro poznatom stilskom figurom "domaći izdajnik - strani plaćenik". Oni koji žele sami protiv sveta, koji su "jači" i od NATO pakta i od Evropske unije i od SAD-a... Oni koji slave majku Rusiju i njenu velikodušnu i bezrezervnu pomoć koju je uputila... hm... čekajte... da li to beše 1917, kad su se povukli sa Solunskog fronta? Ili ipak 1999, kad nisu ni prstom mrdnuli tokom NATO bombardovanja? Ili je to možda bilo malo kasnije, kada su se povukli iz sastava KFOR-a? Ma, bitno je da su braća Rusi uvek bili sa nama... bar u mislima, ako ništa drugo. Ponekad i moralna podrška mnogo znači, zar ne?

Da parafraziram svog profesora filosofije iz gimnazije - Rusija će pomoći Srbiji samo onda kad bude videla svoj interes. A tako će nam pomoći i Šveđani.

A sada me izvinite, odoh da odgledam pregled dešavanja u Velikom bratu, da preslušam najnovije hitove Grand produkcije, da naučim još malo turskog i španskog uz moje omiljene serije i da izlajkujem i ishejtujem par desetina fotografija, komentara i statusa na Facebook-u. Moram nekako da ubijem vreme dok ne lociraju pobednika VIP Survivor-a, Gorana Hadžića. Onda ću opet imati nešto zanimljivo da napišem.