Prethodni post je najavio ovu priču. Tokom noćne 100-kilometarske vožnje po sablasno praznim putevima, pri konstantnoj brzini, čoveku misli same počnu da proleću kroz glavu. Volim taj osećaj. Nije to ono napadno proletanje misli, koje pritiskaju, muče i udaraju u mozak. Ovo je više kao flush, "povlačenje vode" u mozgu. Sve ono što se skupljalo prethodnih ko zna koliko dana sada jednostavno nestaje. Noć, prav put, tri bele linije, 80 km/h, peta brzina, tiha muzika na 92.9 MHz. Sve što je u glavi prosto izlazi napolje i odleće u nepovrat. Jedna po jedna slika se na kratko pojavljuje pred očima i nestaje u mraku... U retrovizoru se pojavljuju svetla i tame iz prošlosti...
04.07.2008.
Moj 23. rođendan. Imam vezu koja traje skoro 2.5 godine, tokom koje sam pretrpeo jednu prevaru, tačno šest "mini-raskida" (kao šest slatkih zalogaja u pakovanju MunchMallow-a) sa pomirenjima koja ubrzo slede i na koja uvek pristajem, i neverovatno veliki broj ostalih, sitnijih i krupnijih problema. Izgubljeni prijatelji, dve obnovljene godine na fakultetu, povremena neslaganja sa porodicom... Previše je komplikovano, trebalo bi mi celo veče i ceo jedan post na ovom blogu da bih do detalja opisao tu vezu i ono što se dešavalo. Mogu samo da kažem da nakon te veze imam utisak da sam promenio 20 devojaka. Više me ništa ne može iznenaditi, iznervirati ili izbaciti iz takta. Otprilike sve loše je deja vu, već viđeno...
Tog četvrtog jula mi stiže poruka sa nepoznatog broja. Srećan rođendan i sve najlepše mi želi gospođica B, devojka koju sam preko chat-a na Krstarici upoznao davne 2005. godine, 3. jula, i koja mi je u ponoć prva čestitala taj 20. rođendan. Nakon tog upoznavanja na chat-u sledi dvomesečno e-mailiranje, upoznavanje uživo, rastanak, moje kajanje što nisam "nešto pokušao", njena prva ozbiljna veza (i to ne sa mnom), moja prva veza (ne sa njom), dve i po godine prekida kontakta...
I sada mi šalje poruku... Kao kec na deset, kao ćelavom šamar (šta god to značilo). Prihvatam dopisivanje. Nekoliko dana. Dogovaramo viđanje. Sedam u kola i pod više nego providnim izgovorom za svoju tadašnju devojku odlazim kod B, u njen grad. Osamdeset kilometara od kuće. Provodimo skoro celu noć zajedno. Imamo mnogo toga da kažemo jedno drugom. Vraćam se kući u 6 ujutru. Moja osećanja pod uticajem cunamija. Ništa više neće biti isto. Ponovo se viđamo. Ponovo provodimo ceo dan zajedno. Volim kad s nekim mogu da pričam, kad je neko na mom nivou.
Druga polovina avgusta 2008.
Mojoj dvoipogodišnjoj vezi je presuđeno. Smrtna kazna. Bez prava na žalbu. Nepunih nedelju dana kasnije, a ukupno nešto manje od 2 meseca nakon rođendana, sa gospođicom B počinjem svoju drugu vezu. One giant leap for this man...
04.07.2009.
Rođendan slavim sa B. Sve deluje fantastično. Devojka iz snova, veza sa njom isto takva. Svi mi pričaju da prosto zračim pozitivnom energijom. Šta bi čovek još mogao da poželi? Da li je uopšte ostalo mesta za neka poboljšanja u mom životu? I ne sumnjam koliko će mi to pitanje delovati naivno za nekih mesec dana...
Kraj avgusta 2009.
Status: single. Gospođica B je raskinula sa mnom početkom avgusta. Razlog: tokom jednog izlaska u jednom kafiću/klubu je videla (ne upoznala) tipa koji joj se svideo. Svidelo joj se kako hoda, kakve pokrete ima, kako govori... Harizma, pojava, jebem li ga kako se to zove... "Čovek persona", što bi rekao Radovan III. Ja sam ga u svojoj glavi nazvao Johnny Walker. Zna da hoda, šta ćeš :). I od tada ona misli o njemu, ne mož' ga izbaciti iz glave. A "dok je on njoj u glavi, ona ne može da bude ni sa mnom ni sa bilo kim drugim". Da, svesna je ona da on nju verovatno nije ni primetio. Da se možda nikad više neće sresti. Ali, mogućnosti su sledeće:
- Prva opcija - nikad ga više neće videti i ostaće sama sve dok ga polako ali sigurno ne izbaci iz glave.
- Druga opcija - nikad ga više neće videti i biće s nekim drugim pored koga će zaboraviti Walkera. Ali taj drugi neću biti ja, jer sam joj "previše drag da bi me koristila samo da zaboravi nekoga".
- Treća opcija - ona će opet videti i možda upoznati Walkera, možda će i stupiti s njim u vezu i ukapiraće da je on uprkos spoljašnjoj pojavi koja obara sa nogu daleko od savršenstva. Razočaraće se i mnogo brže i lakše će ga zaboraviti i nastaviće dalje.
- Četvrta opcija - smuvaće se sa Walkerom, shvatiće da je on čovek njenog a ona devojka njegovog života i živeće happily ever after.
- Peta opcija - laže čim zine, već je imala nešto s njim ali neće da kaže da ne bi ispala, je l' te, dama sumnjivog morala. Sad samo izvršava poslednju fazu transfera i daje otkaz kod mene pošto joj je pozicija u taboru mog protivnika osigurana. Iskreno, ovu opciju mi je sugerisala najbolja drugarica, do tad nisam ni pomislio da je "moja B" sposobna za tako nešto.
- Šesta opcija - takođe sugerisana od strane najbolje drugarice - shvatila je da ja nisam pravi čovek za nju, ali nije znala kako da mi to saopšti i da me otkači. Zato je smislila nelogičnu priču kojom će me povrediti, zbog koje ću je eventualno zamrzeti i tako će mi biti lakše da je prebolim.
- Sedma opcija - tačnije, ovo je bio odgovor na moje pitanje - šta nije valjalo sa moje strane u našoj vezi? Odgovor glasi - "jedna jedina zamerka koju mogu da ti nađem je to što si uvek bio tu, uvek si bio raspoložen za sve što meni padne na pamet, uvek si se prilagođavao mojim obavezama, nikad nisi rekao ne"... Od tada u mislima bacam sa Brankovog mosta svaku devojku koja izjavi da želi muškarca koji će uvek biti tu za nju.
I eto ti baksuza... Ja tog leta videh po Beogradu i Adi mali milion devojaka koje znaju da hodaju, super izgledaju i sve ostalo... I mnoge od njih nisam duže vreme mogao da izbacim iz glave... Ali nikad mi ne pade na pamet da zbog bilo koje prekinem jednu kvalitetnu vezu. Hm... kvalitetnu... Bar sam ja imao takav utisak...
Oktobar 2009.
Još uvek se nisam skroz oporavio. Prvih par dana nakon raskida mi je keva na kvarno drobila Bromazepam u čaj, da se malo smirim. Kasnije je bilo bolje, ali i dalje nisam imao snage da se iz svog mesta vratim u Beograd i da uđem u svoj rođeni stan koji previše podseća na B. Nakon mesec dana sam skupio sve stvari koje podsećaju na nju - sve poklone, suvenire, sitnice... - i bacio ih. Kontejner je odmah tu prekoputa zgrade. Recept provereno deluje nakon svakog raskida. Odmah se osećam mnogo bolje.
Zatvorena je jedna stranica istorije. Idemo u budućnost! Kreiramo svoju budućnost! Moram da se što više socijalno angažujem, da budem među ljudima. To je najbolji lek! Uključujem se u EESTEC - udruženje studenata elektrotehnike Evrope. Dolazi sajam poslova JobFair 09. Sjajno iskustvo, sjajni ljudi.
Novembar 2009.
Na nagovor tadašnjeg predsednika, uključujem se u rad studentske organizacije BEST - udruženje studenata tehnike Evrope. Zajedno sa EESTECom organizuju JobFair.
Novembar 2010.
U narednih godinu dana angažujem se na apsolutno svakom događaju koji BEST organizuje. Negde sam samo seckao i delio flajere, negde sam bio fizički radnik, vozač... A kao kruna moje BEST karijere dolazi JobFair 10 na kome imam čast da nosim titulu koordinatora za logistiku. Fundraiser-i su doveli više od 40 kompanija na sajam, PR-ovci su dovukli ko zna koliko medija, sektor za publikacije je osmislio fenomenalne plakate, flajere, TV reklame, bilborde... IT sektor drži pod kontrolom sajt i bazu CV-jeva... Sada na red dolazi logistika, obezbeđivanje svega što je potrebno za održavanje sajma - štandovi, dozvole, prostor, hrana, piće, ozvučenje, osvetljenje... I onda dolaze ta dva dana sajma, kada se više od 100 studenata, članova organizacionog tima, rastrči po zgradi fakulteta. Podeljeni u desetak timova od kojih svaki ima svog vođu koji je u direktnom kontaktu sa mnom. Odvajam desetak sekundi da stanem na "most" koji povezuje dve strane Arhitektonskog fakulteta i da kažem sebi - ja sam ovo napravio!
Decembar 2010.
Smatram da sam za BEST i za sebe uradio više nego dovoljno. Povlačim se iz organizacije. Upoznao sam mnogo ljudi, radio na mnogo projekata, razvio svoje lične i profesionalne veštine u mnogo oblasti. Ja sam nakon godinu dana u BESTu bolji čovek!
Jun 2010. Sadašnje vreme.
Kraj retrospektive. U mislima se zahvaljujem gospođici B što me je ostavila. Da nije, ja verovatno ne bih "ništa dir'o" u svom životu i ne bih postigao ništa od svega ovoga.
Rođendan mi je za desetak dana... Šta li me čeka ovog četvrtog jula?
Нема коментара:
Постави коментар