Sve je počelo negde u ranim godinama osnovne škole. Kad se deda vratio sa jednog službenog puta po tadašnjoj Čehoslovačkoj doneo mi je na poklon Casio sintisajzer. A od petog razreda - obavezno je donositi svoj instrument (bilo koji) na časove muzičkog. Tu je počeo da se otkriva moj talenat. Svaka pesma odsvirana besprekorno, nastavnica oduševljena, navodi me kao primer ostalim učenicima. Dok druga deca jedva nabadaju tonove, ja himnu svetom Savi sviram sa sve donjom tercom, ej! :)
Negde u sedmom razredu saznajem da u mom gradu postoji neka "škola sintisajzera". Ispostavlja se da časove drži školski drug moje majke. Od komšije kupujem neku veliku Casio klavijaturu. Krećem u školu. U mojoj grupi nas ima dvadesetak. Nakon nekoliko časova teorije i osnovnih stvari, sviramo našu prvu pesmu - "Pevala je ptica kos". Na narednom času "Čoban tera ovčice", a zatim "Podmoskovske večeri", pa "Lepa Janja" (originalnu verziju... Bajaga u to vreme još nije ni snimio onu svoju).
Zatim kreću malo teže stvari, sa više od tri akorda :). Svirali smo pop, rock, narodnjake, evergreen, starogradske pesme... Balaševića, Čorbu, Zoranu, Bajagu, Indexe, Tomu Zdravkovića, Parni valjak... U septembru '99. dobijam malo profesionalniju klavijaturu, Roland E-28. Razlika drastična :). Motivacija da se završi ta škola - ogromna!
Na kraju prve godine od dvadesetoro polaznika ostajemo samo nas četvorica. Stefan, Ivan, Marko i ja. Svi su izdržali do završetka celokupnog školovanja, koje je trajalo oko 2 godine. Nakon kraja škole, Stefan je nastavio da svira još par godina. Marko više u životu nije pogledao svoj sintisajzer. Ivana nisam nikad više video.
U međuvremenu sa mojima idem na letovanje u Budvi, negde u julu 2000. godine. U bašti kafića "Zeleni gaj" peva i svira Koktel bend, u svom originalnom sastavu. Gitara - Bojan, gitara i vokal - Zoran, klavijatura - Dejan, vokal - Jelena (kasnije poznata kao Jellena). Obožavao sam ih. Jedno veče se moj otac sa Dejanom dogovori oko kupoprodaje njegove klavijature, Roland G-800. E, to je već prava stvar. Tu klavijaturu koristim i danas i ne planiram da je menjam u skorije vreme.
Naravno, od mog muziciranja ne bi bilo ništa da nakon škole nisam nastavio sam da učim. Nastavio sam da sviram, da "skidam" nove pesme, da unapređujem svoju tehniku sviranja... Negde polovinom gimnazije nastaje moja prva kompozicija. Sećam se samo da je u pitanju bio ritam 3/4, valcer. Melodije ne mogu da se setim...
Zatim se ređaju jedna za drugom moje pesme i pesmice. Do danas ih je nastalo dvadesetak. U velikom broju slučajeva inspiracija je bila zaljubljenost bez adekvatne reakcije sa suprotne strane. I skoro svaka pesma je posvećena nekoj devojci. U avgustu 2005. godine stvaram i svoju prvu pesmu na engleskom jeziku, "I Hate Goodbyes", a nešto kasnije nastaje i "Bonazza", pisana dalmatinskim dijalektom.
U gimnaziji je bilo i par pokušaja pravljenja benda sa nekim drugovima i drugaricama. U prvom slučaju nas je bilo petoro. Dvojica sa gitarama, dve devojke koje bi pevale i ja sa klavijaturama. Uspeli smo da se svi skupimo čitav jedan put, a o tome koliko su nam se poklapali muzički ukusi bolje da ne pričam. u drugom slučaju "bend" smo činili drug koji je pevao i ja. Oko izbora pesama nismo imali nikakvih problema, ali oko motivacije za dalji rad jesmo. Planirali smo da idemo na more (on ima kuću u Crnoj Gori) i da nastupamo u kafiću koji drži njegov drug, ali bilo je malo nerealno da sa repertoarom od 50 pesama odradimo 10-15 noći. Planirali smo da sviramo po nekim lazarevačkim kafićima ili restoranima. Najbolja (tačnije, jedina) ponuda koju smo dobili je prevedeno na jezik finansija značila da bismo nakon plaćanja ozvučenja i ostale opreme za mesec dana bili u minusu oko 10000 dinara, po 5 hiljada svaki.
Zatim dolazi poziv da se priključim "Malom gradskom orkestru", koji je vodio dirigent i profesor u muzičkoj školi u Lazarevcu, čuveni Muza. To je bila sjajna zamisao, ali je bilo mnogo poteškoća u realizaciji. Teško je bilo čak jednom nedeljno skupiti sve članove orkestra. Odlazio sam na probe nekih par meseci i odustao. Nisam video budućnost tog orkestra i bio sam u pravu. Ali sam zato za tih par meseci naučio mnogo lepih pesama, koje će živeti još 500 godina.
Bilo je i javnih nastupa - u jednoj emisiji na lokalnoj lazarevačkoj televiziji, u jednoj emisiji na jednom lazarevačkom radiju, na predstavi za maturante, na "francuskoj večeri" koju gimnazija organizuje svake godine, na koktelu priređenom u Domu kulture...
I na kraju, 12 godina od početka mog muzičkog puta, evo me u stanu sa svojim klavijaturama... Sviram za svoju dušu, pesme koje ja volim, pravim svoju muziku koju možda niko nikad neće čuti... I svaki put kad odsviram nešto meni se pojavi osmeh na licu. Muzika pokreće svet.
"Vivo per lei da quando sai
La prima volta l'ho incontrataNon mi ricordo come ma
Mi entrata dentro e c'è restata
Vivo per lei perché mi fa
Vibrare forte l'anima
Vivo per lei e non un peso"
Нема коментара:
Постави коментар