Znate one "pregrade" koje stavljaju konjima pored očiju da ne bi gledali levo - desno, već samo pravo? E, takav sam ja bio tokom svoje prve veze. Zanemario fakultet, prijatelje, skoro i porodicu. Nije postojalo ništa u mom životu osim te devojke.
Sa drugom devojkom je došlo do vidnog poboljšanja moje situacije... ali ni to nije bilo ono pravo. "Traume iz detinjstva" su formirale neku podsvesnu blokadu u mom mozgu zbog koje sam se ili odricao nekih stvari (mada ona to nije tražila od mene niti bi joj smetalo ako bih nešto uradio) ili sam radio nešto potpuno bezazleno (viđanje sa najboljom drugaricom npr) ali bih to prećutao ili bih lagao da radim nešto drugo. Znam, gluposti. Šta ću, bilo je jače od mene.
Raskid sa njom je promenio moj život. Naravno, ja sam bio i ostao konj koji bi se i za drvo emotivno vezao posle par nedelja provedenih pored tog drveta. Možete tek da zamislite kako je kad su u pitanju devojke. I zato je svaki raskid u mom životu predstavljao raspad mog sveta. Ni kraj ove veze nije bio ništa drugačiji. Posle nekoliko nedelja, koliko mi je trebalo da se vratim u normalu, ukapiram ja da mi je jedini lek za potpuni oporavak da se socijalno aktiviram i da počnem da se krećem među ljudima, da što više budem van stana. Dobro poznat lek, a? :) Počela je nova školska godina, novi talas predavanja i vežbi na ETF-u i ja odlučim da obnovim svoju članarinu u EESTEC-u, Udruženju studenata elektrotehnike Evrope, koje zajedno sa Udruženjem studenata tehnike Evrope (BEST) organizuje svake godine sajam poslova za studente i diplomce tehničko-tehnoloških fakulteta "JobFair - Kreiraj svoju budućnost!". Baš u to vreme su pripreme za sajam JobFair 09 ulazile u završnu fazu. Angažujem se ja na tom sajmu, upoznam gomilu novih ljudi, aktiviram se gde god sam mogao, postanem vođa tima vozača u okviru velikog tima za logistiku... I kao posledica mog angažovanja dolazi prijateljska "naredba" od dotadašnjeg predsednika BEST-a da se obavezno pojavim u terminu narednog učlanjenja i da postanem i njihov član. Ja, naravno, poslušam. Šta imam da izgubim? Uostalom, posle tog JobFair smo svi zajedno pevali "...tri metera somota, zar te nije sramota, ti da ljubiš EESTEC momka, BESTova devojka...". Šta ćeš bolji motiv da odem u BEST? ;)
Dakle, učlanim se ja u taj BEST negde polovinom novembra 2009. godine. I onda počnu da se organizuju neki BESTovi događaji. Kulturna razmena, tokom koje je po 10 BESTovaca iz Torina i Valjadolida provelo desetak dana u Beogradu. Zatim BESTova rođendanska žurka, pa onda žurka za Dan zaljubljenih koju zajednički organizuju BEST i EESTEC. BEST Week, nedelja tokom koje je ovo udruženje promovisalo sebe i svoj način rada po svim fakultetima u Beogradu čiji studenti spadaju u ciljnu grupu. Zatim dolazi BESTov prolećni stručni kurs, na temu prezentacionih veština. "Anything You Want - Just Convince Me". Na tom kursu ja se prijavim i budem izabran za koordinatora za logistiku. A logistika znači, što bi rekao onaj predsednik BESTa koji me je i nagovorio da se učlanim: "Ako na Kalemegdanu u 5 sati treba da bude 2 litra vode, tvoj zadatak je da obezbediš da na Kalemegdanu u 5 sati bude 2 litra vode!". Prosto. Ja malo unapredim tu definiciju, pa kažem da je moj zadatak da u tom slučaju na Kalemegdanu u 10 do 5 bude 2.5 litra vode, za svaki slučaj. I odradim ti ja tu logistiku, sve super, sve bez kašnjenja, sve tačno i precizno. Zatim sledi još nekoliko BESTovih događaja, uključujući i inženjerska takmičenja - lokalno (LEC) i regionalno (REC), na nivou Balkana. Na REC-u upoznam i svoju sadašnju devojku. Posle svega toga dođe i novi sajam poslova - JobFair 10. I valjda zbog mog velikog zalaganja tokom svih stvari koje su u BESTu rađene u prethodnih godinu dana, budem ti ja izabran za koordinatora za logistiku tog JobFair-a. Šta je sad to? To znači da sam direktno odgovoran za nabavku štandova za sajam, obezbeđivanje prostora i svih potrebnih dozvola za održavanje sajma, ozvučenja, parking mesta, hrane i pića, prevoza i smeštaja za jedan motivacioni vikend za članove organizacionog tima... I na kraju, kao šlag na tortu, dolaze ta dva dana, prvi ponedeljak i utorak u novembru, tokom kojih se održava JobFair. Tada moja malenkost logističar stupa na veliku scenu, sve oči su uprte u mene, ja vodim glavnu reč, odgovoran sam za funkcionisanje organizacionog tima od oko 100 studenata volontera podeljenih u desetak podtimova i odgovoran sam da tokom Sajma sve prođe besprekorno. Od Svečanog otvaranja na kome su prisutni rektor, ministarka omladine i sporta, dekani svih fakulteta... pa do toga da se svaka korpa za otpatke redovno prazni i da oni flajeri ne stoje razbacani po stepeništu.
Na kraju cele priče, zaključak. Članstvo u BESTu mi je donelo poznanstva sa preko 100 ljudi iz Srbije i sa možda još toliko njih iz ostatka Evrope. Stekao sam neprocenjivo iskustvo u timskom radu i organizovanju velikih događaja. Osetio sam kako je biti na dnu hijerarhije, a osetio sam i kakav je osećaj biti član Izvršnog odbora jednog od najvećih sajmova poslova u našoj državi i biti nadređeni desetinama ljudi koji rade volonterski, bez ikakve materijalne koristi. Slušao sam predavanja i bio na treninzima za PR (Public Relations, tj. odnosi sa medijima), FR (Fund Raising, prikupljanje sredstava, odnosi sa kompanijama) i za izradu publikacija (posteri, flajeri, brošure, reklame, baneri...). Stekao sam vredne kontakte kako u BESTu tako i u nekim kompanijama koje su došle na JobFair (a na JobFair dolaze VELIKE kompanije!).
Popio sam 15 šljivovica i 2 lozovače za jedno veče. Učestvovao sam u organizaciji tramvaj-žurke - 2 sata vožnje tramvajem u kome je laptop, kompletno ozvučenje, mnogo alkohola i 60-70 ljudi (uključujući 25 stranaca). Nosio sam sa sobom papirić na kome piše kako se zovem, gde živim i koja sam krvna grupa... za ne daj bože :). Vodio sam jedan tim u igri Pub Crawling (ako ste u nekom kafiću u centru Beograda videli ljude koji piju votku iz nečijeg pupka, piju pivo slamčicom na eks, izlaze iz kafića četvoronoške u koloni ili traže da im konobar/ica na određenom delu tela napiše svoj telefon... Čestitam, videli ste BESTovce tokom Pub Crawlinga! :))
Popio sam toliko Limoncella da mi je i danas, dve godine kasnije, muka čim pomislim na to italijansko piće. Probao sam rusku vodku, neko australijsko piće od kaktusa (nije tekila), odvratnu rumunsku home-made rakiju, hrvatsku Medicu i sangriju koju su pravili Španci na licu mesta, a onda sam sve to gasio našom pravoslavnom velikomučenicom prepečenicom. Jeo sam ruski kavijar, poljski bigos, hrvatske bajadere, belgijsku čokoladu, turski ratluk i italijansku testeninu. I sve to spremljeno i u Beograd doneto od strane Rusa, Poljaka, Hrvata, Belgijanaca, Turaka ili Italijana.
Posle godinu dana provedenih u BESTu, sumiram svoje utiske. Broj položenih ispita - 1. Da li je ovo bilo bačenih godinu dana? Apsolutno ne! Doživeo sam i naučio za godinu dana nešto što mnogi uzorni studenti neće uspeti ni za deset godina. Stekao sam iskustvo i praksu o kakvoj na fakultetu mogu samo da sanjam. I da budem iskren, nakon BESTa se mnogo više nadam da ću naći posao van struke. Jednostavno sam se pronašao u nekim drugim oblastima.
A mogao sam nakon onog raskida da sedim između četiri zida, da razmišljam i tugujem zbog svoje nesrećne sudbine i da utehu tražim u dopisivanju sa virtuelnim "drugaricama" na Krstarici ili Facebooku.
Нема коментара:
Постави коментар