Drina

Petak, 22. jul, večernji časovi. Moji roditelji dolaze na ideju da idu da vide tu čuvenu Drinsku regatu.

Subota, 23. jul, 07:00. Sa devojkom krećem iz Beograda za Lazarevac.

Subota, 23. jul, 09:00. "Kolona" od dva automobila kreće iz Lazarevca. Lajkovac - Valjevo - Rogačica - Bajina Bašta - Perućac.

Drinska regata

Automobil ispred mene se naglo zaustavlja i ovi moji iskaču napolje. Ja stajem iza njih i primećujem još 10 automobila koji staju i ljude koji dotrčavaju do ivice puta, vade mobilne telefone, kamere i foto-aparate... Shvatam da je regata već krenula i da smo se upravo susreli sa tom veselom družinom. Nisam ni pokušavao da izbrojim gumene i drvene čamce, splavove, drvene ograde i sve ostale konstrukcije na kojima se polupijana gomila spuštala niz Drinu. Bilo je i nekih koji su plivali. U novinama piše da je bilo preko 15,000 ljudi. Verujem. Jedan čamac u obliku automobila. Dva-tri plovila sa pravim foteljama i dvosedima. Jedan crni čamac na kome piše "GUSARI", sa namontiranom sirenom (čuvena "šizela" iz '99, ako se sećate). Na jednom splavu raspaljen roštilj... Nekoliko video snimaka i fotografija će biti dovoljni da te slike ostanu sveže do naredne godine.

Perućac - Rogačica

Nakon što je najveći deo regate prošao, nastavljamo vožnju. Stižemo na Perućačko jezero. Desetak ljudi koji se kupaju daju nam nadu da Drina tog dana ipak nije toliko hladna kao što zna da bude. Posle nešto više od 2 sata putovanja od Lazarevca vreme je da počnemo proces aklimatizacije uz kafu i Coca Colu u kafiću pored jezera.

Džamija na brdu sa druge strane Drine

Posmatram okolinu. Sa druge strane Drine brdo, a na brdu stoji usamljena džamija. U blizini se ne vide kuće. Da li tu neko uopšte dolazi na namaz (molitva kod muslimana), ili je podignuta samo da bi služila kao znak da se sa druge strane reke nalazi svet koji je toliko isti, a toliko želi da bude različit od sveta sa ove strane? Autor ovog bloga je bio dovoljno inteligentan da ponese kameru a zaboravi diskove. Zato nije bilo snimanja, ali je zbog odličnog digitalnog zuma kamera poslužila kao durbin. 

Ne znamo koliko je voda hladna i koliko je duboka, tako da prvi put u vodu ulazimo koristeći merdevine. Jezero je hladno tačno onoliko koliko treba da bude. Savršeno. Drugi put je skok sa platforme visoke oko metar i po sasvim zadovoljavajući način ulaska u Drinu.

Najkraća reka na svetu

Vodopad reke Vrelo

Nakon nešto manje od dva sata sledi sušenje, presvlačenje, a zatim se dvoautomobilska kolona okreće i vraća se nekoliko kilometara nizvodno, do restorana "Vrelo", na istoimenoj reci. Ova reka je dugačka 365 metara, pa je zato zovu i "godina". Kažu da je ovo možda najkraća reka na svetu. Kristalno čista. Pastrmke skoro da poziraju posetiocima sa foto-aparatima. Restoran se nalazi u nestvarnom ambijentu, na mestu gde se reka Vrelo vodopadom uliva u Drinu.

Nakon ručka u restoranu (one pastrmke pozerke su zaista odličnog ukusa) krećemo nazad. Neko za Lazarevac, neko za Beograd. Pala je i odluka da se do sledeće regate obavezno nabavi manji gumeni čamac. Onakva žurka se ne propušta!

Stižemo u Beograd, nakon tačno 360 kilometara. Ovo je bio jedan lep i ispunjen dan.