Neki novi klinci

Čitam danas neke definicije na Vukajliji. I u svakoj trećoj se pominje ta čuvena kompjuterska igra Counter Strike...

Eko - ovom skraćenicom se u Counter-u sporazumevate sa saigračima da ne kupuju ništa od oružja, već da čuvaju novac za sledeću rundu.

Možeš da se ženiš - Fraza koja se koristi posle odlično obavljenog posla. "Jesi video kako igram Counter?". "Matori, svaka čast, možeš da se ženiš!". "Ali ja nemam devojku...". "Pa, kad igraš Counter po ceo dan".

...plus još 22 (dvadeset dve) definicije termina koji u sebi sadrže reč "counter", "kaunter" ili "kanter".

A sećate li se kad je pre oko godinu-dve epidemija zvana WoW (World of Warcraft) pretila da proguta planetu?

Sećate li se kada ste poslednji put u GSP-u slušali razgovor dvoje ili više tinejdžera u kome se nije pominjao Facebook?

Jeste li možda u skorije vreme vi i vaši ortaci i drugarice (da ne upotrebim onu odvratnu reč - ortakinje) blejali sa flajkom piva i kutijom cigara (može i nešto jače) na onom 'ladnom betonu iza one zgrade, gde murija neće da vas startuje?

* * * * * (dramska pauza) * * * * *

Nedostaju mi vesele devedesete, kada smo "counter strike" igrali po komšijinoj nedovršenoj kući, gde smo mogli da skačemo sa terase na terasu, da jurimo uz i niz stepenice, da se sakrivamo iza poluraspadnute šupe ili gomile peska i da na kraju neki od nas prođu sa par modrica i posekotina... Zimi smo pravili bunkere od snega na desetak metara razmaka, a zatim je počinjao rat grudvama. Nije postojao cheating i nisu se koristile šifre za varanje, ali smo zato mogli da punu lopatu snega prospemo na glavu "neprijateljskog" vojnika.

Nedostaje mi vreme kada su se blejanjem bavili pripadnici vrste Ovis Aries, a mi deca smo naše slobodno vreme provodili uz priču i zezanje na onom igralištu na kraju ulice, ili u voćnjaku koji se nalazio 200 metara niže. Drogirali smo se pozitivnom energijom i smehom. Nisu nam bile potrebne dodatne supstance da nam podignu raspoloženje.

Svako od nas je imao kompjuter, ali smo igrali fudbal i košarku bez miša i tastature, na istom onom igralištu, pravim pravcatim loptama. I imali smo prave golove i koševe, zamislite! Šutirali smo loptu sopstvenim nogama. Mi smo bili deca koja su povremeno imala oguljena kolena i dlanove. Igrali smo se, padali smo, ustajali...

Nemojte da mislite da naši računari nisu bili dovoljno jaki da pokrenu tadašnje verzije igara FIFA i NBA. Naravno da jesu... Čak smo mogli i korišćenjem modema da igramo jedni protiv drugih. Ali, to je bilo dosadno! Onaj ludi komšija Ljuba nas je puškom terao sa njegove livade, nije nam dozvoljavao da igramo fudbal tu. Ali mi smo se vraćali! Iskoristili smo maksimalno svaki trenutak detinjstva.

Na igralištu smo sklapali nova prijateljstva. Nismo imali opciju Add as Friend. Remove From Friends takođe nije postojalo, a i nije bilo potrebe za tim. Smejali smo se tuđim izjavama, potezima, padovima... nismo imali dugme Like. Uživo smo komentarisali sve što se dešava i danima to prepričavali jedni drugima. Nismo share-ovali i nismo imali comment-e. Ceo komšiluk je bio naš Facebook. I niko od nas tada nije imao na stotine i hiljade virtuelnih prijatelja, već desetak pravih, stvarnih, koje smo viđali svakodnevno. Imali smo jedni druge tu nadohvat ruke. Skoro da ni telefone nismo koristili. Lepše je bilo svratiti bez najave do druga i provesti sa njim celo prepodne, zatim otići kući na ručak, a popodne izaći na fudbal. Onda kući na večeru, pa opet napolje, na još jednu kratku seansu druženja uživo, dok potreba za krevetom ne postane prevelika. Ali ne brinite, vidimo se čim ustanemo i doručkujemo!

Možda će zbog izjave koja sledi da me krivično gone, ali baš me briga. Nedostaje mi vreme kada su roditelji povremeno tukli decu, a ne deca nastavnike. Kad se neko ubode, nije u pitanju bila igla za špric, već trn neke biljke, parče drveta koje viri iz ograde ili žica koja viri iz zida komšijine kuće. Sve je tada bilo nekako... normalno. Baš onako kako treba da bude. Baš onako kako bih voleo da jednog dana odrastaju moja deca.

Ah, those were the days...