Srbija danas

"Oj Moravo, moje selo ravno..."

Tako bar kaže jedna pesma. I nije samo Morava. Cela Srbija je jedno veliko selo. A Srbi se dele na dve grupe - na seljake i seljačine. Ili, ako više volite, na seljake po lokaciji i seljake po vokaciji. Pretpostavljate i sami koja je razlika. Ima i onih trećih, neutralnih, ali su, nažalost, u manjini.

Nagledali smo se u poslednjih par nedelja i meseci kojekakvih Mladića, Karadžića (Radovana i Tomislava), Tadića, Nikolića... Tu su nam bili Kosor, Putin, Ketrin... Eto, da se konačno nešto izdešava i u našem selu. Narod k'o narod, skupio se na ulici, po kafanama, po tarabama, pa gledaju, ogovaraju, prepričavaju, neko u naletu nezadovoljstva baci neki kamen ili staklenu flašu upravo popijenog piva... I nekako se uvek desi da su ti najagresivniji ujedno i najmlađi pripadnici naše seljačke populacije. Deca koja su rođena oko polovine devedesetih. Zlatna polovina, kada su se ratovi stišali, kada je deda Avram obrisao one silne nule sa naših novčanica, kada je dinar vredeo isto kao i marka, a Srbija i dalje bila ponosna na nekadašnje velike pobede (Zvezdine u Bariju '91. i Partizanove u košarci '92) i "pobede" (koje je navodno izvojevao srpski ogranak JNA u Hrvatskoj i Bosni).

Danas, 20 godina kasnije, veliki deo te iste dece se nalazi na ulicama ili na stadionima. Jedni su 29. maja 2011. godine bili u Novom Sadu, na stadionu "Karađorđe", gde je trebalo pružiti podršku ili Crvenoj Zvezdi ili Vojvodini u poslednjoj utakmici ove sezone. Ali, nisu to radili. Veliki deo utakmice su proveli skandirajući ratnom zločincu Ratku Mladiću i upućujući "najlepše" želje predsedniku Srbije. Obe navijačke grupe, i "Delije" i "Firma". "Ratko Mladić!", orilo se stadionom. Na dan kada Crvena Zvezda slavi dvadesetogodišnjicu svog najvećeg uspeha i kada oba kluba osiguravaju svoje mesto u Evropi za narednu godinu, navijači su našli "bitnije" stvari kojima treba posvetiti pažnju.

Drugi deo te dece se nalazio u Beogradu, ispred zgrade parlamenta, gde su uspeli da prenesu delić navijačke atmosfere. "Spasi Srbiju i ubij se, Borise, Borise...", "Ko ne skače, taj je Šiptar, oooo...", "Ubij, zakolji, da Hrvat ne postoji...", "Nož, žica, Srebrenica..."... Deca koja su bila u pelenama, ili još nisu ni bila rođena kada je Mladić žario i palio hrvatska i bosanska sela i gradove, slave ga i uzdižu do nebeskih visina... ili bar do visine kandidata za Nobelovu nagradu za mir. Doduše, kad može Obama...

A gde su za to vreme bili roditelji koji su tako vaspitali tu decu? Da, govorim o onim roditeljima koji su svojoj deci napunili glavu kojekakvim velikosrpskim, "patriotskim", a za neke slobodno mogu reći i - neonacističkim idejama. Oni koji ratne zločince slave kao heroje, koji jednog od retkih proevropski orijentisanih političara oslikavaju dobro poznatom stilskom figurom "domaći izdajnik - strani plaćenik". Oni koji žele sami protiv sveta, koji su "jači" i od NATO pakta i od Evropske unije i od SAD-a... Oni koji slave majku Rusiju i njenu velikodušnu i bezrezervnu pomoć koju je uputila... hm... čekajte... da li to beše 1917, kad su se povukli sa Solunskog fronta? Ili ipak 1999, kad nisu ni prstom mrdnuli tokom NATO bombardovanja? Ili je to možda bilo malo kasnije, kada su se povukli iz sastava KFOR-a? Ma, bitno je da su braća Rusi uvek bili sa nama... bar u mislima, ako ništa drugo. Ponekad i moralna podrška mnogo znači, zar ne?

Da parafraziram svog profesora filosofije iz gimnazije - Rusija će pomoći Srbiji samo onda kad bude videla svoj interes. A tako će nam pomoći i Šveđani.

A sada me izvinite, odoh da odgledam pregled dešavanja u Velikom bratu, da preslušam najnovije hitove Grand produkcije, da naučim još malo turskog i španskog uz moje omiljene serije i da izlajkujem i ishejtujem par desetina fotografija, komentara i statusa na Facebook-u. Moram nekako da ubijem vreme dok ne lociraju pobednika VIP Survivor-a, Gorana Hadžića. Onda ću opet imati nešto zanimljivo da napišem.