Muvanja i odbijanja za oskara

Priznajem, u srednjoškolskim danima nisam imao ni "s" od smisla za muvanje devojaka. Tada sam bio mlad, zelen i neukusan i živeo sam u zabludi, misleći da devojke padaju na romantiku, na cveće, sveće, pesme i slične gluposti. Tokom gimnazije sam imao okruglo 20 (dvadeset) neuspešnih pokušaja muvanja. Ili sam bar ja tad mislio da su to bili pokušaji. Sada vidim da su to bili samo razni načini da ispadnem smešan. Ali i neka od odbijanja na koja sam nailazio su bila više nego smešna. Pa da vidimo...

Epizoda 1 - "Hangman"

Jubilarni prvi pokušaj - napišem ja pesmu. Pošaljem tu pesmu devojci iz odeljenja, u koju bejah zaljubljen, a sa izgovorom "ti pišeš odlične sastave iz srpskog, pa mi daj stručno mišljenje o ovome". Ona se na prvu loptu oduševi pesmom (ili mi bar tako napiše) i pita me: "A ko je srećnica?". Ja pošaljem odgovor u fazonu "__A_A   _A_I_IĆ", sa sve oznakom našeg odeljenja, tako da postoji samo jedno rešenje. Krajnje šmekerski, nema šta. Ona kaže: "Ja? Mora da se šališ!". Ja odgovaram: "Ne, ozbiljno mislim". Ona: "Ok, pa ja ne mislim... znaš, ja tebe gledam kao druga i to treba tako da ostane...". Epilog - između nas dvoje se prekida svaki kontakt u naredne 3 godine uz njeno obrazloženje - bilo mi je neprijatno da pričam sa tobom. Tad sam bio povređen, al' sad je skroz razumem, i meni bi bilo neprijatno :)

Epizoda 2 - "Valentine's Day"

Idemo dalje. Intenzivno druženje, dopisivanje i svakodnevni višesatni razgovori telefonom sa tadašnjom drugaricom iz gimnazije kulminirali su time što sam joj za Dan zaljubljenih poslao e-mail sledeće sadržine:

"Srećan ti Dan zaljubljenih. Nadam se da shvataš poruku."

Kažite, jesam romantičan?

Nema odgovora. Posle par dana se vidimo i kaže ona meni da mi je poslala mail. Ja reko' - neće da bude, nije mi stiglo ništa. "Kako nije, pa poslala sam ti na <reče neku adresu koja blage veze nema sa mojom>? Uglavnom, poslala sam ti samo jednu konstataciju, ništa ozbiljno". Ok, poruka shvaćena.

Epizoda 3 - "Može da bude, a ne mora da znači"

Jedan od narednih pokušaja je izgledao ovako: ja kažem drugarici iz odeljenja da mi se određena devojka sviđa, a onda ona na velikom odmoru ode da priča sa tom devojkom i da joj kaže da mi se sviđa. Razgovor između njih dve je bio ovakav:

- Znaš, sviđaš se tom i tom iz mog odeljenja, vidiš onaj tamo...

- Aha... pa, znaš, ja imam dečka.

- Dobro, a kad ne budeš imala dečka?

- Pa možda, videćemo...

Dobro, bar nije bilo apsolutno "ne" :)

Epizoda 4 - "Samo da tata ne čuje"

Sledeći pokušaj - posle više meseci ćutanja i nadanja da će devojka iz odeljenja (ne ona prva, neka druga) ukapirati da mi se sviđa, ja odlučim da joj pošaljem e-mail u kome ću joj sve priznati, i to dok je ona na moru, pa da vidi kad se vrati, a da ja imam desetak dana da se povratim od blama pred samim sobom što, zamisli, muvam devojku. Uz opsežan tekst o mojim osećanjima išle su i 2-3 pesme koje sam napisao za nju. Odgovor je, naravno, sadržao ono "ja tebe gledam kao druga", ali i dodatak koji je išao otprilike ovako:

- Ako mogu da te zamolim da mi više ne šalješ ovakve stvari. Ovu mail adresu koristi i moj tata da se dopisuje sa našom rođakom iz Engleske i bilo bi mi mnogo neprijatno da on pročita ovako nešto.

Epizoda 5 - "Milka Canić"

Sad malo gramatike i pravopisa. Izabrana meta je bila devojka koja je tad bila u lokalnom odbojkaškom timu. Svašta su pričali o njoj, al' ja sam lud i zaljubljen bio siguran da je ona jednostavno savršena. Naravno, ja koristim već oproban način (koji, doduše, nije dao rezultata nikad ranije) - pišem pismo. Sastavim ja to onako lepo, romantično, iskreno, otvoreno... I isporučim joj to pismo. Prođe par dana i dođe vreme da ja dobijem odgovor. Krenemo mi zajedno iz škole, pošto jedan deo puta idemo paralelno. Kaže ona meni, citiram:

- Čoveče, svaka ti čast za ono pismo! Ja sam ono pročitala 5 puta i oduševila sam se! Nijednu grešku u kucanju nisi napravio!

Ehm... da... woohoo... lucky me... još jedan veliki uspeh Kazanove daktilografa.

Kasnije čujem od sestre koja je trenirala odbojku zajedno sa njom da je ceo tim video moje pismo. Bar mi ostade nada da će neka druga odbojkašica biti impresionirana mojih veštinama u Microsoft Word-u.

Epizoda 6 - "Johnny Walker"

Sad idemo 5-6 godina u budućnost i pričamo o jednom originalnom izgovoru za raskid.

Moja druga veza, koja je trajala nepunih godinu dana. Uvod: ona je otišla sa drugaricom na nedelju dana na mini-odmor, u neku vikendicu te drugarice. Tokom tih nedelju dana smo se čuli svakodnevno, al' osećam ja da nešto ne valja, da ona nekako drugačije zvuči. Jedva dočekam da se vrati kući i da se vidimo, kao što smo se dogovorili ranije. Čujemo se mi to veče.

- ... hoćemo da se vidimo?

- Ne bih...

- Što? Je l' nešto nije u redu?

- Pa... nije...

Sledi nekoliko minuta obostranog lupanja gluposti dok se konačno nije izgovorilo to da hoće da raskinemo. A onda najoriginalnije obrazloženje koje sam ikad čuo. Prepričaću ono što sam tad od nje čuo.

Ona je par nedelja pre toga izašla sa drugaricama i u tom lokalu je videla nekog tipa. Ne zna ko je, šta je, odakle je, kakav je, svesna je da on nju verovatno nije ni video to veče, svesna je da ga možda nikad više neće videti, ali...

Nju je impresioniralo kako on hoda, kakve pokrete ima, kako govori, kako se ponaša, kakvu gestikulaciju ima - sve u svemu, njegova pojava je nju oborila s nogu.

Ona od tada ne može da ga izbaci iz glave, a rekla mi je još na početku veze da nikad ne bi mogla da bude ni sa mnom ni sa bilo kim drugim, a da joj je neko treći u glavi.

I sad, reče ona meni, postoje četiri scenarija:

Ona će njega videti opet i upoznati, videće da je on savršen i biće zajedno, srećni i zaljubljeni do kraja života

Ona će ga upoznati, videće da on nije uopšte toliko savršen i onda će brzo i lako da za preboli i zaboravi

Ona ga nikad više neće videti, pa će joj trebati dugo, dugo, dugo da bude sama i da ga izbaci iz glave

Ona ga nikad više neće videti, pa će ga, citiram, "zaboraviti uz nekog drugog, ali taj neko nećeš biti ti". "A zašto ne ja?", upitah, logično. "Zato", reče ona, "što si mi previše drag da bih te koristila da nekog zaboravim".

Ah... odmah mi pade kamen sa srca, pa ja sam joj drag, možeš misliti...

I tako izgubih ja devojku zbog čoveka koji za razliku od mene zna da hoda i koga od tada zovem Johnny Walker :)

Golubovi

Svako jutro krenem na posao pola sata ranije nego što bi trebalo. Idem 26-icom do glavne pošte, tu siđem, pa onda peške do Zelenog venca. I uvek prolazim pored Pionirskog parka, naravno. Svako jutro, skoro uvek na istoj klupi, sedi žena koja ima između 40 i 70 godina, teško je reći. Neuredna, prljava, raščupana, uvek u istoj prljavoj pocepanoj odeći. Do skoro je na nogama imala neke zavoje, ne mogu ni da pretpostavim kakvih sve zdravstvenih problema može da ima. Pretpostavljam da je beskućnik, da tu u parku i spava i jede (kad ima šta) i uopšte da tu provodi najveći deo svog života.

Svakog jutra ona hrani golubove i priča sa njima. I vidi joj se na licu da joj pričinjava zadovoljstvo to što će dva hleba koja je kupila da podeli sa pticama. A onda ugleda sunce koje se pojavljuje između narodne skupštine i glavne pošte. Počinje da se krsti gledajući u sunce. Za nju je to bukvalno izvor života. I deluje mi srećna zbog toga što ima dva hleba, slobodnu klupu, svoje golubove i što je još jedan dan sunčan.

A koliko je nama potrebno da budemo srećni?

Jagode

Ovo mu dođe vic slash pouka da ne mora sve da bude tako crno kao što se čini i da svaki neuspeh otvara vrata za mnoge nove mogućnosti.

Došao čovek na razgovor za posao čistača toaleta u Microsoftu. Rukovodstvo zadovoljno, sve super, još samo ostaje da im on ostavi telefon i e-mail i da ga pozovu kad bude gotov ugovor.

- Ovaj, vidite... ja nemam e-mail adresu.

Rukovodstvo šokirano! Kako je to moguće!? U današnje vreme da neko nema e-mail!?

- Ne, ne, gospodine, izvinite, ali mi Vas u tom slučaju ne možemo da zaposlimo! Kako mislite da zaposlimo osobu koja nema e-mail? Primićemo drugog kandidata.

Ovaj sav očajan krene kući, čekaju ga žena, deca... Kupi on kilogram jagoda, da bar malo ublaži loše vesti. Usput naiđe na čoveka kome se jagode svide i on mu ih proda po duplo većoj ceni. Sutradan opet ode da kupi jagode i opet ih proda duplo skuplje. Zatim počne da kupuje po 2 kilograma, 5, 10... Pa onda dođe sa kolicima, pa sa prikolicom... Za nekoliko meseci kupi i kamion, pa drugi, pa napravi skladište... I tako za par godina napravi plantažu jagoda i fabriku sokova. Konačno, pozovu njega da primi nagradu za najboljeg preduzetnika. Na press konferenciji novinari ga zamole za e-mail adresu, kako bi naknadno mogli da mu pošalju pitanja.

- Hehe... znate, ja nemam e-mail.

- Šta??? Kako je to moguće??? Napravili ste sve ovo, uspeli ste u životu, stekli ste milione, a nemate e-mail adresu!? Pa gde biste tek bili danas da ste imali e-mail?

- Eh... bio bih čistač WC-a u Microsoftu...

Beograd

Ovo neće biti tekst. Ovo će biti galerija fotografija, posvećena jednom gradu. Sve je počelo testiranjem kamere mog tad novog telefona, a onda se nastavilo zato što je kamera dobra i zato što ja volim da fotografišem :).

Uživajte u slikama i uživajte u Beogradu... ili dođite da uživate ako trenutno niste tu :)

Pogled sa vrha EPS-ove zgrade u Balkanskoj

Opet Balkanska, samo malo rotirano ulevo

Fontana na Trgu Nikole Pašića

Knez Mihailova ulica u 7h ujutru

Republička skupština u 7h ujutru

Izlazak...

...i zalazak

Skupština noću

Avalski toranj

Hram svetog Save

Hram iz žablje perspektive

Beograd pod snegom, 1. deo

Beograd pod snegom, 2. deo

Most na Adi

Pogled sa Kalemegdana prema Novom Beogradu

Zalazak sunca u Pionirskom parku

Skupština obasjana zracima zalazećeg sunca

Beograđanka iz žablje perspektive

Hram noću

Fontana u Tašmajdanskom parku

...i opet fontana na Tašu...

Zgrada glavne pošte

Skulptura na Tašmajdanu

Taš

Tašmajdanski park, pogled ka crkvi svetog Marka

...isto to, samo u drugom smeru

Spomenik "lideru azerbejdžanskog naroda"

Fontana na Tašu izbliza

Opet Tašmajdan

...i opet :)

Još malo izlazećeg sunca

...i još jedan zalazak, nad Fruškom Gorom, slikan iz Žarkova

Gradska skupština

Zalazak sunca nad ušćem

Pogled sa Brankovog mosta ka Kalemegdanu

...zatim ka Beograđanki i Hramu...

...onda malo prema mostu na Adi

...i još jednom Kalemegdan

NIS-ova zgrada na Novom Beogradu

Opet Brankov most, opet Kalemegdan, samo u sumrak

I kako onda čovek da ne voli Beograd?

P.S.
Znate već, fin sam čovek, dozvoljavam da preuzmete sve slike koje vam se sviđaju, al' nemojte da se obogatite od njih a da me ne spomenete kao zaslužnog za vaš uspon do zvezda :)

Dobar dan, kontrola

Da sam neka vlast, ukinuo bih sve fantomske direkcije, agencije, institucije i njima slične, smanjio bih broj poslanika na 0, ministrima, premijerima i predsednicima bih smanjio plate na nivo prosečnih u Srbiji, a od tih para koje se uštede zaposlio bih još 2000 kontrolora u GSP-u, da ih u svakom vozilu ima bar po dvoje. I uz njih još po dva policajca. Ne komunalna, već dva obična srpska pandura. Sa pendrekom i pištoljem, a može i neki elektrošoker da se doda standardnoj opremi. Po mogućnosti panduri treba da budu zavidnih dimenzija kad su u pitanju visina i širina, a manje zavidnih kad je u pitanju inteligencija. Recimo, mogu da imaju isti mentalni sklop kao obezbeđenje sa splavova.

Karte se pregledaju 15 sekundi nakon što svi putnici uđu. Znači, imao si vremena da izvadiš kartu i da je validiraš, a pošto validatori stoje kod svih vrata, gužva u vozilu ne može da ti bude izgovor. Ni to što ti je kartica "negde na dnu torbe" se ne uzima u obzir. Organizuj bolje torbu i prestani da nosiš nepotrebne stvari. Na kraju krajeva, u autobus ne ulaziš slučajno nego planirano i možeš unapred da nađeš kartu i da je držiš u ruci kad ulaziš. Ako se "nisi setio da je danas prvi u mesecu", nauči da koristiš kalendar a do tad idi peške. Ako nisi znao da u Lazarevac ne može da se ide sa uplaćenom prvom zonom, nauči da čitaš i da koristiš internet.

E, sad...

Ako imaš kartu a nemaš kredita ili imaš kredita a nisi se čekirao ili imaš mesečnu a nisi uplatio taj mesec ili nešto slično, uzimaju ti se podaci i piše ti se kazna na licu mesta. Iznos odrediti po ukusu, ja predlažem 10 - 20 hiljada.

Ako uopšte nemaš kartu, oduzima ti se lična karta. Dobićeš je nazad kad dođeš u GSP sa kupljenom i dopunjenom kartom, bilo mesečnom ili običnom. Plaćanje kazne na licu mesta se podrazumeva. Plus kazna što nemaš ličnu kartu, al' to je već druga priča.

Ako nemaš ili nećeš da daš ličnu kartu, drugovi policajci će da te privedu u 29. novembar na 24-časovno druženje.

Ako "izlaziš na sledećoj stanici"... ne izlaziš! Bar dok ti se ne naplati kazna. U tom slučaju GSP časti vožnju do poslednje stanice i pre toga nećeš izaći.

Jer ako možeš da se vozikaš u klimatizovanim vozilima umesto da pešačiš na +40 stepeni, onda možeš i da platiš kartu. Ugrađivanje klime košta, gorivo košta, održavanje vozila košta.

A, da, umalo da zaboravim... Za fizički napad na kontrolore policija lomi ruke i dobijaš 5 godina u samici. Za verbalni napad se razbijaju zubi. 

Zašto? Zato što treba da se uvede neki red u ovu zemlju, a drugačije očigledno ne može nego po novčaniku i po zubima.

Ovca

Kako da čovek ne voli ove ljude...
Upoznaš se s nekim. Budete kolege, komšije, drugovi, prijatelji, sa ili bez navodnika. Neobavezno ćaskanje o svemu i svačemu. Onda nestane primarni razlog viđanja (diplomiraš pa više ne ideš na fax, ili prestaneš da budeš član neke organizacije, ili se odseliš...).
Uporedo s tim kod te osobe nestaju i svi drugi razlozi da se čujete ili vidite. Tvoji pozivi ostaju bez odgovora ili dobijaju negativan odgovor sa raznoraznim obrazloženjima.
A onda dobiješ mail ili poruku na Facebook-u ili telefonski poziv. Po pravilu počinje opširnim raspitivanjem - gde si, kako si, šta radiš, kako žena, kako deca, posao, pas, mačka...?
Onda ide ono čuveno: "Nego, vidi, imam jednu molbu, problem, pitanje..."
Tu sam te ček'o.
Daleko bilo da me se setiš bez da ti nešto treba od mene.
A ja takav kakav sam, i crnom đavolu bih izašao u susret i pomogao oko bilo čega, makar to podrazumevalo menjanje mojih planova, pomeranje mojih obaveza i uopšte ogromno neplanirano oduzimanje mog vremena. Takva sam osoba, osećam se loše ako nekoga odbijem ma koliko to bilo zasluženo (i to više puta zasluženo).
Al' dok je ovaca biće i šišanja.
Beeeee...

Državni posao

Od nedavno radim u jednoj državnoj firmi.

Prvi radni dan. Upoznali me sa kolegama, smestili me u kancelariju, dali mi kompjuter. Pitam ja kolegu koji tu sedi - šta prvo da radim, koji program da pokrenem, odakle da počnem... Kaže on meni - "počni od interneta - pročitaj mail, novine... ovo ti je državna firma".

Upoznao sam nekoliko njih koji gledaju da na svaki mogući način zbrišu sa posla što je pre moguće.

Upoznao sam neke koji se protive uvođenju elektronskog čitača i kartica kojima će se evidentirati dolazak i odlazak sa posla.

Juče sam došao na posao u 07:35 (radno vreme je od 08:00). Upisujem se na spisak koji stoji u hodniku i vidim pet imena pored kojih stoji upisano "08:00"... Došao neko, upisao sebe i upisao još njih četvoro koji, pretpostavljam, redovno kasne.

I čekaj - jesam li sad ja lud?

Hoću da radim! Neću da čitam novine i e-mail. To mogu da radim i kod kuće. Dosadno mi je, ubija me sama pomisao da ću da sedim i da blejim u onaj monitor od 8 do 16h i da se pravim da nešto radim samo kad direktorka uđe u kancelariju! Hoću da popunim tih 8 sati nečim korisnim i za mene i za firmu!

I hoću da dolazim na posao najkasnije u 8 i da idem kući najranije u 16h.

Glasam i za uvođenje video nadzora, elektronske evidencije dolazaka i glasam za povezivanje tog sistema sa obračunom plata i sa zaokruživanjem intervala. Zakasniš 5 minuta - skida ti se jedan sat. Kreni ranije od kuće! Kad mogu ja da dođem u pola 8, možeš i ti u 8:00.

"Ne plaćaju me dovoljno da toliko radim". A da li radiš dovoljno da ti povećaju platu?

Svestan sam da u ovoj zemlji ima bar 10000 onih koji su stručniji, sposobniji i savesniji od mene, a koji nemaju posao. Svestan sam da bi svi oni dali 200% svojih mogućnosti, da bi grebali i rukama i nogama, da bi radili 18h dnevno kada bi im se pružila šansa da dobiju moje radno mesto (iako sam samo pripravnik), a da ne govorim o nekoj višoj poziciji. I zato nemam pravo ni ja ni bilo ko drugi da zabušava, da otaljava svoj posao (ili da ga ne radi uopšte), a da za to prima lepu platu. Imam tu privilegiju da sam zaposlen, da imam redovna primanja, da radim u velikoj firmi, da imam osmočasovno radno vreme, da sedim u klimatizovanoj kancelariji... I ne bih smeo da se pogledam u ogledalu kada bih to uzeo zdravo za gotovo i kada bih se prepustio tom mentalitetu "ma opušteno, ovo je državna firma".

U prethodnoj firmi sam imao koleginicu koja me je savetovala da otkačim neki projekat koji su mi dali da radim, da pokušam na jedan - dva načina, pa ako ne uspem da kažem da ne mogu i da kažem da to daju nekom drugom da radi.

Ta ista koleginica je bila među petoro njih koji su dobili otkaz kao tehnološki višak. Ona je u tom trenutku imala skoro 2 godine staža, a ja 2 meseca. Ona je radila sa 50% snage, a ja sam oćoravio i osedeo dok nisam odradio taj projekat koji me je mučio. Poruka je jasna.

Često se setim reči jednog ubijenog političara i pokušavam da živim u skladu sa tim. Polazim od sebe, dajem svoj maksimum, gledam da sve bude kako treba u mojoj kući, u mom dvorištu, na mom radnom mestu. I nadam se da ću uspeti da proširim taj duh i na druge ljude u svojoj okolini.

Protest zbog svega?

Vidim danas na Facebook-u event koji se zove "OPŠTENARODNI REVOLT! SVI NA PROTEST!". U opisu stoji neki predugačak tekst. Koliko god ja bio nezadovoljan nekim stvarima u ovoj zemlji, koliko god mi zaista smetalo nešto što je u tekstu navedeno i koliko god bio spreman da izađem na neki određeni protest iz određenih razloga, ne mogu a da ne prokomentarišem negativno pojedine stvari iz opisa pomenutog event-a, zbog kojih mi cela ova ideja deluje odvratno. Ceo opis možete da pogledate na navedenoj adresi, ja ću se ovde osvrnuti samo na ono što se pominje u uzrocima protesta, a što mi bode oči.

Uzroci ovog socijalnog, društvenog i narodnog protesta su:

...

-vraćanje zabrane prodaje alkohola u Beogradu od 22h do 06h

Poziva se na "opštenarodni protest" zbog prohibicije u Beogradu? Otkad je to ostatak Srbije toliko zabrinut što se u Beogradu krše ustavna prava građana?

-ukidanja džez festivala u Nišu ,,Nišvil"

Zar je Nišvil ili bilo koji drugi festival razlog da se digne 8 miliona Srba? Ma koliko ja voleo džez, ovo mi je smešno.

-busplus

Opet, zašto bi celoj Srbiji smetao BusPlus? I ne samo to. Zašto bi Beograđanima smetalo to što, zamisli, moraju da plaćaju prevoz? Preporučujem tekst Istoka Pavlovića: Busplus i jedna naučnofantastična priča.

-mere štednje

Jok, rođače, ud'ri po trošenju, bogati smo u p... m...

-povećanje potrebnog proseka za studentske stipendije

Hoćete možda i prijemne ispite za fakultete na nivou poslednja 2-3 ispita na maloj maturi?

-solidarnost sa ljudima koji protestuju u Turskoj, Bugarskoj, Bosni, Brazilu...

Ozbiljno? Izlazimo na ulice i izlažemo se suzavcu i sličnim stvarima zato što je tamo neko iz tamo nekih razloga podstakao nemire u tamo nekim zemljama? Ovo me mnogo podseća na pokliče "Ne daj Kosovo" koji se ore celim Beogradom i ne čuju se dalje od Palilule i Žarkova. Izvol'te otići na Kosovo, ili u Tursku ili u Brazil, ako vam toliko smeta ta nepravda koja se tamo čini, pa vidite šta možete da učinite na licu mesta.

-busplus sistem, privatizacija javnog(!) prevoza

Opet - zbog ovoga se poziva na opštenarodni protest? Da li smeta privatizacija ili to što je pojačana kontrola?

-policijska brutalnost, što komunalna što regularna

Nešto se pitam... kako to da ja nikad nisam imao neprijatnosti ni sa običnom ni sa komunalnom policijom... A, da, setih se - nisam tražio k***ca! Ponašaj se normalno pa će se i policija ponašati isto tako prema tebi!

-(neljudski) konkursi za ulične svirače

Ma, daj... Sad čak ne pričamo ni o problemu na nivou Beograda, nego na nivou kruga dvojke.

-niske i blokirane plate u javnim preduzećima i fabrikama

Pogledati pod: mere štednje. I čekaj... Niske plate u javnim preduzećima? Niske? Za šta niske? Koje su vaše potrebe? Znam ljude koji su sa duplo manjim primanjima uspeli da sagrade kuću i da još uštede nešto pored toga.

-preskupo i sve nedostupnije visoko obrazovanje

Nije ako upadneš na budžet. A ako se zajebavaš umesto da spremaš prijemni, tj. umesto da spremaš ispite, onda lepo plati pa se zajebavaj i dalje.

-kriminalni parking servis u Beogradu

To su oni zlikovci koji nose kola koja blokiraju prilaz Urgentnom centru? Majku im...

A opet, što bi se stanje u Beogradu ticalo svih ljudi u Srbiji?

-odsustvo svake mogućnosti da narod utiče ne državnu politiku

Ispravite me ako grešim, ali narod nikad nije mogao da utiče na državnu politiku. Možda bi za svako pitanje državne politike mogao da se raspiše referendum, al' pretpostavljam da bi nas to maaalo usporilo i da bi maaalo mnogo koštalo.

-diktatura kapitala

Biće da je tako skoro svuda u svetu. Nisam siguran da će protest na Trgu republike to rešiti.

-kontrolisani mediji

Zato budite pametni pa čitajte samo sportske strane i rešavajte sudoku i ukrštene reči. Poštedite sebe nerviranja. A iznerviraćete se, bili mediji kontrolisani ili ne.

-korupcija

Ne čujem, kako rekoste? Nikad niste odneli lekaru flašu pića ili radnici na šalteru Milku od 100 grama? Prvo počistite u svom dvorištu pa onda pređite na državno.

a i zato što nam je dosta:
-dinastije Krkobabić
-Žarka Obradovića
-Dragana Đilasa
-Mlađana Dinkića
-Ivice Dačića
-Tomislava Nikolića
-Aleksandra Vučića
-Palme
-Koštunice
-Čede Jovanovića

...
-Svih stranaka, celokupne vladajuće elite i svih političara!

Kako baš da zaboravite da konkretno navedete nekog od radikala, od Naših, od 1389, od Dveri... Skoro da sam pomislio da je tekst pisao neko od njih. Skoro...

Protest pokreće revolitrani narod, bez stranaka i stranačkih obeležja.

Ne, protest pokreće osoba sa imenom i prezimenom, koja se krije iza nekog aliasa na Facebook-u.

Ako može Arapsko proleće, ako može Occupy, ako mogu Turska, Brazil, Bosna, Bugarska, Švedska, ako mogu Indignadosi, ako može narod Grčke, možemo i mi koji živimo u Srbiji!

A da probamo ovako... Ako može narod Švajcarske da ne baca papire i pikavce po ulici, ako mogu Englezi da čekaju u redu da uđu u autobus i generalno da budu kulturan narod, ako mogu Japanci da rade k'o blesavi... možemo i mi koji živimo u Srbiji! A, šta kažete? Ne sviđa vam se? Tako sam i mislio. Aj da rasturamo, da lomimo, da budemo životinje, a drugima ćemo ostaviti da budu civilizovani.

p.s. to što sam pokrenuo inijacitivu za protest ne znači da ja organizujem i upravljam već svi mi zajedno. najbolje je da se dođe na protest pa tamo narod da odluči, dosta nam je bilo kakvih vođa, nek se od sad narod pita.

P.S. To što sam udario čoveka ne znači da sam započeo tuču. Daj, molim te.

I konačno, potpis autora teksta:
Lazar Razal

E, moj Lazare...

P.S.
A možda sam ja preterao sa pljuvanjem. Možda dečku samo trebaju nove patike...

Zašto propada javni prevoz?

Poslednji put sam putovao autobusom na relaciji Beograd - Lazarevac (i obrnuto) početkom 2005. godine. Negde u to vreme sam dobio privilegiju koja se zove sopstveni automobil, koja mi je mnogo olakšala život, tako da više nisam imao želju da uživam u blagodetima linije 581.

Pre desetak dana sam morao da ostavim auto u Lazarevcu nekoliko dana, tako da sam imao tu čast da se za Beograd vratim busom. Prvi put posle više od 8 godina. Skoro da sam imao tremu.

S obzirom na to da je Lazarevac jedna od beogradskih opština, linija 581 pripada BusPlus-u. Personalizovana kartica mi važi samo za prvu zonu. Nisam imao nameru da kupujem nepersonalizovanu karticu, da uplaćujem neke pare, pa da čekiram u autobusu, jer bi to možda bilo malo jeftinije, a sigurno komplikovanije i dugotrajnije. Umesto toga, kupim kartu kod vozača. Uš'o ja lepo na početnoj (glavnoj) stanici u Lazarevcu i tražim kartu. Dokle? Do Beograda. Kaže on meni - 410 dinara. Ok, izvol'te. I to mu dam tačan iznos, da me ne bi zakinuo za kusur na foru "nemam sad da ti vratim, sedi ti pa ću te zvati kad budem imao sitno". Mhm, važi. Odštampa on meni kartu (tj. nešto što liči na fiskalni račun) i nešto nažvrlja. Lepo vama, lepo nama.

Prođe par dana i meni pade na pamet da nisam upisao tih 410 dinara u svoju evidenciju troškova. Za svaki slučaj proverim kartu, da ne pogrešim iznos, kad tamo... "Iznos: 155 RSD". Čekaj, stani, možda sam nešto ja pogrešno pročitao. Pogledam opet - stvarno 155 din. A preko toga ispisano hemijskom olovkom: "410" i još nešto što je možda potpis.

Čitam dalje. "Početna stanica: Lazarevac AS. Destinacija: Lazarevac B.P." (benzinska pumpa). Za neupućene, od glavne stanice do pomenute benzinske pumpe ima otprilike 1 km, možda i nešto manje. Pitajte nekoga iz Lazarevca da li bi 15 minuta čekao autobus za BG na glavnoj stanici da bi se vozio do benzinske i kazaće vam da niste normalni. A što je još bolje, autobus 581 uopšte ne staje na pomenutoj stanici.

Prvo pomislim - ma, boli me uvo, ja nisam oštećen, platio sam vožnju do Beograda i vozio se do Beograda, nije moj problem... Al' onda malo bolje razmislim i kažem, u stilu pokojnog Save iz Kikinde - e, ne'š, kolega!

U autobus je ušlo približno 50 putnika. Recimo da njih 30 putuje do Beograda. Matematika kaže sledeće:

Vozač je putnicima naplatio:

30 putnika * 410 dinara = 12,300 dinara

U sistemu je ubeleženo da je prodao i naplatio:

30 karata * 155 dinara = 4,650 dinara

To je suma koju će on predati na blagajni na kraju smene. Vozač je, dakle, za vreme jedne vožnje ukrao:

12,300 - 4,650 = 7,650 dinara

To je samo jedna vožnja. Recimo da mu smena traje 8 sati. Vožnja u jednom smeru traje sat i po. Sa kraćim pauzama, on je za jedan dan imao 5 vožnji.

5 * 7,650 dinara = 38,250 dinara

Dodajte tu i putnike koji su putovali na kraćim relacijama, koji su kasnije ušli ili ranije izašli a takođe platili skuplje nego što piše na karti. Biću slobodan da zaokružim i da kažem: 

Jedan vozač ukrade kompaniji za jedan dan 40,000 dinara.

Autobusi na relaciji BG - LA voze na svakih pola sata (nekad i na 15 min, al' zanemarićemo). Od 7 do 22h to je, zaokružićemo na dole, 30 polazaka, odnosno 60 polazaka u oba smera.

Ako smo rekli da jedan vozač ima 5 vožnji dnevno, onda je u igri tokom dana 12 vozača.

12 vozača * 40,000 dinara po vozaču = 480,000 dinara dnevno se ukrade kompaniji (koliko od toga ide Lasti, koliko Lastri a koliko BusPlus-u, ne znam).

30 dana * 480,000 dinara = 14,400,000 dinara mesečno ode u džepove vozača

14,400,000 dinara * 12 meseci =  172,800,000 dinara godišnje vozači ukradu firmi za koju rade

Ili ako više volite jevropske pare, nešto više od 1,500,000 EUR po današnjem kursu NBS.

Da, milion i po evra godišnje!

To su pare koje treba da se potroše za održavanje autobusa, za ugradnju klime, za povećanje broja vozila, za uvođenje većeg broja polazaka ili nekih novih linija.

Apsolutno ne podržavam šverc u prevozu (svojevremeno sam poništavao one papirne karte čak i za jednu stanicu), ali daleko od toga da su šverceri jedini razlog što nam prevoz propada.

I naravno, takav kakav sam, ne budem lenj, sednem, otkucam mail, napišem kad sam i gde sam putovao, koliko sam platio a šta je pisalo na karti, iznesem svoj stav da se ne osećam oštećenim ali da smatram da je kompanija oštećena, naglasim da ne planiram da učestvujem u bilo kakvom postupku koji eventualno pokrenu, ali im uputim savet da uvedu neku internu kontrolu zbog ovakvih lopova. Zakačim skeniranu kartu i pošaljem mail na adrese Lastre i BusPlus-a.

Dan kasnije stiže mi mail iz BusPlus-a, kažu - prosledili su nadležnoj službi koja će izvršiti proveru.

Dva dana kasnije zvoni mi telefon, zove me tehnički direktor Lastre, zahvaljuje mi se 5 puta u toku razgovora, uverava me koliko im znači moja prijava i uverava me da će već narednog dana na sednici Upravnog odbora predstaviti taj slučaj.

Da, znam, možda će zbog mene neki jadnik ostati bez posla.

Taj jadnik, podsećam, od svoje firme ukrade jednu prosečnu platu dnevno. Tu je i mojih 255 dinara.

Šta da je ušla kontrola? Aj ti dokaži da si platio 410 dinara.

Nije mi žao. Opet bih uradio isto.

Ja pošteno radim posao koji imam i mojih nekoliko desetina hiljada dinara su pošteno zarađen novac. Zato što znam koliko se teško dolazi do posla i zato što znam da gomila poštenih ljudi sposobnijih i pametnijih od mene čame na evidenciji nezaposlenih.

Živim u iluziji da ćemo jednog dana biti uređena država u kojoj će svi moći da se pohvale upravo time - da pošteno rade i zarađuju. Zato pokušavam da se makar slanjem mailova borim protiv ovakvih ljudi i ovakvih situacija.

Svestan sam da ovde ne pomažu nikakve kazne, otkazi niti zakoni. Srbi su, generalno, stoka, koja je mentalno još uvek u periodu Otomanskog carstva. Mentalitet nam se neće promeniti za još 500 godina.

Al' ja ipak pokušavam...

Srbija do tukija, part 2

Ovde u majčici Srbiji ako nemaš izabranog lekara možeš samo d'umreš.

Visoka temperatura, bol u grlu. Devojka mi pre par nedelja imala iste simptome, dijagnostikovali joj streptokoke, to se onda sa grla proširilo i na zglobove i tu se zaustavilo, na svu sreću. Da je otišlo dalje, napravilo bi haos. Naravno, ja pomislio da sam to navukao i zato i odlučim da odem do lekara, inače bih se k'o čovek lečio kod kuće Febricetom i vitaminom C. Dakle, priča počinje ovako...

Vraćam se sa posla, osetim da mi nešto nije dobro, al' roknem jedan Coldrex odmah i jedan pre spavanja i računam da je to dovoljno. Budim se u 4 ujutru, merim temperaturu - 38. Daj još jedan Coldrex. Alarm zvoni u 7, merim temperaturu - 38.3. Nema danas odlaska na posao za mene. Spremam se, doručkujem i idem prvo u Dom zdravlja na Vračaru. Kolima, pošto jedva mogu da stojim a kamoli da hodam, i to uzbrdo. Stižem do DZ, treća zona, max. 3 sata parkiranja, should be enough... Naravno, baksuz, potrefim tačno na početak pauze.
Pola sata kasnije, diže se gvozdena zavesa na šalteru...
- Dobar dan, ja doš'o, nemam karton kod vas, al' nije mi dobro uopšte, može neki pregled?
- Aj da vidimo... hm... a gde je tvoj karton?
- U Lazarevcu ili na studentskoj poliklinici, pojma nemam, poslednji put sam bio kod lekara pre 9 godina.
- (posle 3 minuta konsultacija sa koleginicom) U redu, sačekaj ispred ordinacije 109.
10 minuta kasnije...
- VLADIMIR TOMIĆ!!! (čuje se sa šaltera a ne iz ordinacije)
 - Prisutan, izvol'te?
- Jesi ti zaposlen?
- Bio sam juče koliko znam... Što?
- Ovde na knjižici piše da si nezaposlen
- Fuck me, poneo sam staru knjižicu. S'd ću dođem!
Sedam u kola, idem do stana, iskopam važeću knjižicu, vraćam se. Ko nema u glavi ima u rezervoaru.
- Opet ja, izvol'te knjižicu.
- Ok, sačekaj kod 109.
Naravno, šalteruše i lekari ne prave pauzu u isto vreme, tako da ja stižem tačno na početak doktorske pauze. Još pola sata čekanja...
30 minuta kasnije, doktor proziva moje cenjeno ime. Ulazim...
- 'Bar dan, takva i takva stvar, temperatura, bol u grlu, blaga glavobolja, devojka imala iste simptome, streptococcus, cogito ergo sum i ostale latinske poslovice.
- Aha, a gde je tebi karton?
- U Lazarevcu ili na studentskoj, rek'o sam već na šalteru.
- Aaa, pa ti se ne lečiš pravilno, tebi jedan doktor mora da vodi karton i da ima uvid u tvoje lečenje, kako sad ja da znam što tebe boli grlo, od čega si sve ti bolovao, koje si terapije dobijao...
Nešto mislim - kaži samo "anamneza", znam tu reč.
Doktor nastavlja:
- ...ništa, ja ću sad da ti napišem uput za ORL, pa ti idi tamo i sa nalazom da se javiš svom lekaru, da on dalje preduzme sve što može.
- 'Fala very much.
Odlazim na ORL, tu čeka sedmoro ljudi. U proseku pregled traje 15 minuta po pacijentu. U međuvremenu dolaze dve gospodže sa sitnom decom koje, naravno, imaju prednost i prve ulaze. Vidim ja da živ neću dočekati pregled (ili bar neću dočekati pregled pre nego što mi istekne parking) i odlučim da sednem u kola i da odem u Urgentni, bar da mi daju nešto za obaranje temperature. Pre toga se vraćam još jednom na šalter da vidim kakva je procedura za prebacivanje kartona kod njih. Računam - kompjuteri, internet i slično, valjda to mogu oni da urade.
- Treba da odeš lično tamo gde ti je karton i da tražiš da ga prebace kod nas, Bojanska 16, Beograd...
Nisam ni sumnjao...
- ...ali da bi prebacio karton ovde, moraš da imaš prijavljeno prebivalište na Vračaru.
Ma, nemoj mi reći...
Odlazim do studentske poliklinike, čisto da dobijem potvrdu da je moj karton arhiviran, tj. da kod njih više nemam otvoren karton.Pola sata kasnije, Urgentni centar, jedva stojim na nogama. Kupujem 2 banane i flašu vode, čisto da unesem u sebe nešto što će me održati u životu još koji minut. Dolazim na prijavnicu Urgentnog.
- Izvoli?
- Visoka temperatura, bol u grlu...
- Idi na ORL, gore, videćeš, piše na zgradi.
- Ok... Hvala... I guess...
Hitna ORL služba
 - Dobar dan, izvolite?
- Bol u grlu, visoka temperatura, poslali me ovde iz Urgentnog...
- Jao, pa ovde je hitna služba, treba da idete u ORL polikliniku, to Vam je gore na kraju, roze zgrada, srednji ulaz.
Jebena roze zgrada, jebenih 5 minuta kasnije i jebenih 100 metara koji mi deluju kao 100 jebenih kilometara.
- Jebeno dobar jebeni dan, jebeno me boli jebeno grlo i jebeno imam jebenu temperaturu!
- Jao, znate, mi možemo da Vas primimo samo sa uputom...
- Pa jebem mu sveću i panaiju i sve grčke bogove sa naglaskom na Atinu, poslali me iz Urgentnog u hitnu ORL, iz hitne kod vas, 'oćete još i da se naguzim?
Odlazim nazad do Urgentnog
- Opet ja, iš'o gore, neće me prime bez uputa.
- Aaa, pa uput dobijaš u domu zdravlja, ne može to ovde.
- Dobro, jebem mu sve, mogu li bar da dobijem nešto da mi obori temperaturu, ne mogu više da funkcionišem?
- Pa ovo je urgentni, mi ne obaramo temperaturu, to rade u domu zdravlja. Mi možemo da te primimo (citiram) samo ako padneš mrtav od temperature.
Kolega dodaje:
- Ili lepo sedi tamo u hitnu ORL, počni da se previjaš od bolova i nadaj se da će da te pregledaju. A za temperaturu možeš da dođeš tek posle 2, do tad ne radimo ništa.
Važi, prijatelju, vidim ja da nema ništa od vas, ostaje mi još jedna mogućnost. Idem do kola, uzimam onaj ORL uput iz DZ na Vračaru i vraćam se u jebenu roze zgradu, na ORL polikliniku. Računam - uput je uput, piše da je za ORL.
Šalteruša gleda uput i počinje da se smeje.
- Jeste Vi dolazili malopre bez uputa?
- Jesam.
- Pa svaka Vam čast kako ste brzo otišli do Vračara i nazad... ali ovo je uput za njihovu internu ORL službu a ne za nas, ne možemo da Vas primimo sa ovim...
Ja na kraju odustajem, sedam u kola i krećem za rodni grad, 60 km od Beograda, da probam nešto da uradim tamo. U međuvremenu svraćam do devojke da pojedem nešto i da se istuširam. Merim temperaturu - 39.5. Cool...
Nekoliko sati kasnije - home town, dom zdravlja, pred kraj radnog vremena, preko veze dolazim kod lekara koji je komšijin prijatelj. Ne predajem knjižicu već ulazim pravo kod njega, on me pregleda i daje mi recept za neki konjski antibiotik, jer imam jaku upalu grla, kaže - samo još gnoj fali. Da sam došao dan kasnije možda bih i to imao.

Dakle, kao što reče moderna Hipokratova zakletva:
"...Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno.
Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika,
Samo ukoliko ima otvoren karton i izabranog lekara,
Bez obzira na to što ima overenu zdravstvenu knjižicu i plaćeno zdravstveno osiguranje,
Makar crk'o od bolova i temperature..."

Al' bitno je da je promena pola regulisana i da je država finansira.