Državni posao

Od nedavno radim u jednoj državnoj firmi.

Prvi radni dan. Upoznali me sa kolegama, smestili me u kancelariju, dali mi kompjuter. Pitam ja kolegu koji tu sedi - šta prvo da radim, koji program da pokrenem, odakle da počnem... Kaže on meni - "počni od interneta - pročitaj mail, novine... ovo ti je državna firma".

Upoznao sam nekoliko njih koji gledaju da na svaki mogući način zbrišu sa posla što je pre moguće.

Upoznao sam neke koji se protive uvođenju elektronskog čitača i kartica kojima će se evidentirati dolazak i odlazak sa posla.

Juče sam došao na posao u 07:35 (radno vreme je od 08:00). Upisujem se na spisak koji stoji u hodniku i vidim pet imena pored kojih stoji upisano "08:00"... Došao neko, upisao sebe i upisao još njih četvoro koji, pretpostavljam, redovno kasne.

I čekaj - jesam li sad ja lud?

Hoću da radim! Neću da čitam novine i e-mail. To mogu da radim i kod kuće. Dosadno mi je, ubija me sama pomisao da ću da sedim i da blejim u onaj monitor od 8 do 16h i da se pravim da nešto radim samo kad direktorka uđe u kancelariju! Hoću da popunim tih 8 sati nečim korisnim i za mene i za firmu!

I hoću da dolazim na posao najkasnije u 8 i da idem kući najranije u 16h.

Glasam i za uvođenje video nadzora, elektronske evidencije dolazaka i glasam za povezivanje tog sistema sa obračunom plata i sa zaokruživanjem intervala. Zakasniš 5 minuta - skida ti se jedan sat. Kreni ranije od kuće! Kad mogu ja da dođem u pola 8, možeš i ti u 8:00.

"Ne plaćaju me dovoljno da toliko radim". A da li radiš dovoljno da ti povećaju platu?

Svestan sam da u ovoj zemlji ima bar 10000 onih koji su stručniji, sposobniji i savesniji od mene, a koji nemaju posao. Svestan sam da bi svi oni dali 200% svojih mogućnosti, da bi grebali i rukama i nogama, da bi radili 18h dnevno kada bi im se pružila šansa da dobiju moje radno mesto (iako sam samo pripravnik), a da ne govorim o nekoj višoj poziciji. I zato nemam pravo ni ja ni bilo ko drugi da zabušava, da otaljava svoj posao (ili da ga ne radi uopšte), a da za to prima lepu platu. Imam tu privilegiju da sam zaposlen, da imam redovna primanja, da radim u velikoj firmi, da imam osmočasovno radno vreme, da sedim u klimatizovanoj kancelariji... I ne bih smeo da se pogledam u ogledalu kada bih to uzeo zdravo za gotovo i kada bih se prepustio tom mentalitetu "ma opušteno, ovo je državna firma".

U prethodnoj firmi sam imao koleginicu koja me je savetovala da otkačim neki projekat koji su mi dali da radim, da pokušam na jedan - dva načina, pa ako ne uspem da kažem da ne mogu i da kažem da to daju nekom drugom da radi.

Ta ista koleginica je bila među petoro njih koji su dobili otkaz kao tehnološki višak. Ona je u tom trenutku imala skoro 2 godine staža, a ja 2 meseca. Ona je radila sa 50% snage, a ja sam oćoravio i osedeo dok nisam odradio taj projekat koji me je mučio. Poruka je jasna.

Često se setim reči jednog ubijenog političara i pokušavam da živim u skladu sa tim. Polazim od sebe, dajem svoj maksimum, gledam da sve bude kako treba u mojoj kući, u mom dvorištu, na mom radnom mestu. I nadam se da ću uspeti da proširim taj duh i na druge ljude u svojoj okolini.