Svako jutro krenem na posao pola sata ranije nego što bi trebalo. Idem 26-icom do glavne pošte, tu siđem, pa onda peške do Zelenog venca. I uvek prolazim pored Pionirskog parka, naravno. Svako jutro, skoro uvek na istoj klupi, sedi žena koja ima između 40 i 70 godina, teško je reći. Neuredna, prljava, raščupana, uvek u istoj prljavoj pocepanoj odeći. Do skoro je na nogama imala neke zavoje, ne mogu ni da pretpostavim kakvih sve zdravstvenih problema može da ima. Pretpostavljam da je beskućnik, da tu u parku i spava i jede (kad ima šta) i uopšte da tu provodi najveći deo svog života.
Svakog jutra ona hrani golubove i priča sa njima. I vidi joj se na licu da joj pričinjava zadovoljstvo to što će dva hleba koja je kupila da podeli sa pticama. A onda ugleda sunce koje se pojavljuje između narodne skupštine i glavne pošte. Počinje da se krsti gledajući u sunce. Za nju je to bukvalno izvor života. I deluje mi srećna zbog toga što ima dva hleba, slobodnu klupu, svoje golubove i što je još jedan dan sunčan.
A koliko je nama potrebno da budemo srećni?
Нема коментара:
Постави коментар