недеља, 24. јул 2011.

Drina

Petak, 22. jul, večernji časovi. Moji roditelji dolaze na ideju da idu da vide tu čuvenu Drinsku regatu.

Subota, 23. jul, 07:00. Sa devojkom krećem iz Beograda za Lazarevac.

Subota, 23. jul, 09:00. "Kolona" od dva automobila kreće iz Lazarevca. Lajkovac - Valjevo - Rogačica - Bajina Bašta - Perućac.

Drinska regata
Automobil ispred mene se naglo zaustavlja i ovi moji iskaču napolje. Ja stajem iza njih i primećujem još 10 automobila koji staju i ljude koji dotrčavaju do ivice puta, vade mobilne telefone, kamere i foto-aparate... Shvatam da je regata već krenula i da smo se upravo susreli sa tom veselom družinom. Nisam ni pokušavao da izbrojim gumene i drvene čamce, splavove, drvene ograde i sve ostale konstrukcije na kojima se polupijana gomila spuštala niz Drinu. Bilo je i nekih koji su plivali. U novinama piše da je bilo preko 15,000 ljudi. Verujem. Jedan čamac u obliku automobila. Dva-tri plovila sa pravim foteljama i dvosedima. Jedan crni čamac na kome piše "GUSARI", sa namontiranom sirenom (čuvena "šizela" iz '99, ako se sećate). Na jednom splavu raspaljen roštilj... Nekoliko video snimaka i fotografija će biti dovoljni da te slike ostanu sveže do naredne godine.

Perućac - Rogačica
Nakon što je najveći deo regate prošao, nastavljamo vožnju. Stižemo na Perućačko jezero. Desetak ljudi koji se kupaju daju nam nadu da Drina tog dana ipak nije toliko hladna kao što zna da bude. Posle nešto više od 2 sata putovanja od Lazarevca vreme je da počnemo proces aklimatizacije uz kafu i Coca Colu u kafiću pored jezera.

Džamija na brdu sa druge strane Drine
Posmatram okolinu. Sa druge strane Drine brdo, a na brdu stoji usamljena džamija. U blizini se ne vide kuće. Da li tu neko uopšte dolazi na namaz (molitva kod muslimana), ili je podignuta samo da bi služila kao znak da se sa druge strane reke nalazi svet koji je toliko isti, a toliko želi da bude različit od sveta sa ove strane? Autor ovog bloga je bio dovoljno inteligentan da ponese kameru a zaboravi diskove. Zato nije bilo snimanja, ali je zbog odličnog digitalnog zuma kamera poslužila kao durbin. 

Ne znamo koliko je voda hladna i koliko je duboka, tako da prvi put u vodu ulazimo koristeći merdevine. Jezero je hladno tačno onoliko koliko treba da bude. Savršeno. Drugi put je skok sa platforme visoke oko metar i po sasvim zadovoljavajući način ulaska u Drinu.

Najkraća reka na svetu
Vodopad reke Vrelo
Nakon nešto manje od dva sata sledi sušenje, presvlačenje, a zatim se dvoautomobilska kolona okreće i vraća se nekoliko kilometara nizvodno, do restorana "Vrelo", na istoimenoj reci. Ova reka je dugačka 365 metara, pa je zato zovu i "godina". Kažu da je ovo možda najkraća reka na svetu. Kristalno čista. Pastrmke skoro da poziraju posetiocima sa foto-aparatima. Restoran se nalazi u nestvarnom ambijentu, na mestu gde se reka Vrelo vodopadom uliva u Drinu.

Nakon ručka u restoranu (one pastrmke pozerke su zaista odličnog ukusa) krećemo nazad. Neko za Lazarevac, neko za Beograd. Pala je i odluka da se do sledeće regate obavezno nabavi manji gumeni čamac. Onakva žurka se ne propušta!

Stižemo u Beograd, nakon tačno 360 kilometara. Ovo je bio jedan lep i ispunjen dan.

четвртак, 14. јул 2011.

Belgrade Heat

Beše polovina aprila kad sam počeo sa obukom za zvanje trejdera na međunarodnom deviznom tržištu (FOREX) u jednoj internacionalnoj firmi sa sedištem u Beogradu (ne zaslužuju da ih imenujem, a i ne bih da me tuže zbog sasvim osnovane klevete koja sledi). Na prvom razgovoru njihov menadžer za rad sa klijentima (opasno zvanje, nema šta) mi reče da je obuka sasvim besplatna. Nemam šta da izgubim - pomislih ja - odoh na taj kurs. Prođe teorijski deo obuke, koji je trajao prvih pet dana. Sledi nam mesec dana praktične obuke - trgovanje virtuelnim parama po realnim uslovima na berzi.

Međutim, stiže neočekivano saopštenje od istog onog Menadžera - pošto na ovom svetu, je l' te, nema ništa besplatno, a i pošto firma želi da se osigura da na pola obuke ne pobegnemo (zašto bismo???), oni traže od nas da uplatimo depozit od 7000 dinara, koji će nam, citiram, biti vraćen na kraju obuke. Jeste da je taj uslov postavljen u petak (a praktična obuka počinje u ponedeljak), al' dobro, nikome iz moje grupe ne beše problem da odvoji tih bednih 100 dolara. Ako se pare vraćaju, nemam šta da izgubim, a steći ću neko znanje, neko parče papira na kome piše "Diploma" i imaću džabe kafu i 2 sata boravka u klimatizovanoj prostoriji svakog dana kad dođem na obuku. I kao bonus - na kraju obuke ćemo da polažemo test koji traje mesec dana. Ako se dobro pokažemo, možda ćemo dobiti priliku za zaposlenje u toj firmi. A može da se radi iz firme, od kuće, iz autobusa... Gde god nađeš pristup Internetu. "Dogovoreno!", rekoh ja i uplatih pare. "Ako nam ne verujete na reč, možemo da potpišemo ugovor", reče Menadžer. "Nije loša ideja, potpisaćemo", rekoh ja.

Prođe mesec dana, dođe kraj obuke. "Khm, excuse me, kad mi dobijamo one pare nazad?", upitah ja Menadžera. "Aaa, da, vidiš ovako...", bio je početak objašnjenja, koji mi se nimalo nije svideo. "Pare dobijate nazad, kad/ako položite test i ostanete kod nas da radite, ili ako odlučite da ostanete naš klijent i da preko naše firme ulažete novac na tržište"...... Ovde nastupa speechless moment, kad se razmišljam da li da demonstrativno napustim prostoriju, da ga odvalim pesnicom u cilju izbijanja desnog oka, ili da jednostavno prećutim i počnem sa tim prokletim testiranjem do koga mi od tog trenutka uopšte nije stalo. Takav kakav sam, odlučim se za ovo treće. Na kraju krajeva, boli me uvo za 7000 dinara, obuka je vredela i više od toga, ali bar mi reci lepo na početku da ću morati da platim i da te pare možda neću više videti, pa da znam na čemu sam. Da ne pominjem to da Menadžera znam iz kafane i da je to brat mog dobrog druga. Izgleda da ljudska reč i poštenje vrede manje od 100 dolara.

To beše polovina maja. Pre 2 dana (dakle, 2 meseca kasnije) sam dobio poziv iz te firme. Zovu me da dođem po je*eni sertifikat kome je trebalo 60 dana da zavezan za nogu goluba pismonoše stigne u Beograd iz neke vukojebine u Ukrajini (a kasnio je toliko zato što se tu nalazi centar za celu Evropu i Aziju i tu rade sve dokumente za oba kontinenta... kad može Azerbejdžan da se računa kao evropska država, može i Ukrajina da bude azijska).

"Dođite u 14h", reče mi nova sekretarica novog šefa (pošto su međuvremenu i nekadašnja direktorka i Menadžer otišli iz firme). I krenem ja. Peške, naravno. Ne pada mi na pamet ni da trošim svoje gorivo, a ni da trošim živce i znoj u GSP-u. Idem uz ul. Maksima Gorkog i usput kupujem Coca Colu. Dobra je za prividno hlađenje organizma, malo dodatnog šećera nikad ne škodi, a možda dobijem HTC telefon (ovaj put ipak ništa od toga). Nastavljam pored Kalenić pijace, pa kroz Krunsku ulicu. U Krunskoj već duže vreme primećujem vrtić (ili neku sličnu dečju ustanovu) sa nazivom "Trešnjober". Živo me zanima koji je seljober smislio taj naziv... U Pionirskom parku fontana sa mlazevima vode koji su dovoljno daleki od ivice fontane da prosečan Beograđanin ne može da ih dohvati. Al' pošto se na vrućini sve širi/produžava, pa i moje ruke, iskoristio sam priliku da se malo o'ladim. Na Trgu Nikole Pašića sa jedne strane fontane radnici postavljaju nove ploče (lepog li posla na ovoj vrućini), a sa druge strane vidim polugole devojke i neke reflektore, kamere, foto-aparate. Šta god da je, biće na TVu za par nedelja. Na Trgu republike prvo normalno osveženje - cisterna sa vodom za piće. Jeste da je voda topla, al' bolje išta nego ništa, n'est-ce pas? Još jedno hlađenje na onoj česmi na sredini Knez Mihailove, a onda spust niz Kralja Petra uz mali slalom zbog radova na trotoaru kod Uzun Mirkove.


Stižem u firmu. Svi fini i ljubazni, dobijam svoj sertifikat, izvinjenje u tuđe ime zbog nesporazuma oko para i konačno potpisujem taj ugovor u kome piše otprilike isto - ako uradiš to, to i to, dobićeš natrag svoje novce. Thanks a lot.

Krećem nazad, pokušavajući da nađem nešto lepo i pozitivno u ta dva komada papira koji mi trenutno znače toliko da mogu bez griže savesti da pomoću njih izvršim higijenski zahvat nakon obavljanja velike nužde. Neuspešno. Još jedna tura rashlađivanja kod cisterne na Trgu, uplaćivanje putničkog osiguranja u Dunav osiguranju, automatski pokret rukom u cilju uzimanja random flajera... Whoa, wait a minute! Mini krofne (na crnogorskom primorju poznate kao "američke krofnice") + Coca Cola za samo 150 dinara! Idem u Sremsku! Dobra je stvar, probajte slobodno. Nastavljam dalje. Od čoveka koga svaki put viđam na ulazu u Knez Mihailovu uzimam još jedan flajer za koji već znam da reklamira školu engleskog jezika. U kafiću na Cvetnom trgu točeno pivo 0.33 košta 105 dinara. Mnogo je, kume... Nekad sam za manje pare mogao da popijem pola kile Jelena u Jazbini ili Korčaginu.

Spuštam se niz ul. Maksima Gorkog i svraćam u prvu prodavnicu koja ima zalepljen Coca Cola plakat. Poneo sam sa sobom tri para čepova "Coca Cola" + "125 godina" i planiram da ih zamenim za tri retro boce. Ljubazna prodavačica uz izvinjenje kaže da više nema tih boca, a da su "ovi samo zalepili plakat, a novu turu nisu doterali". Ok, nema veze... Spuštam se malo niže, gazim svoj ponos i ulazim u prodavnicu za koju sam rekao da nikad u životu neću ući u nju. Nakon što sam pitao gazdu (koji ujedno i radi za kasom) za mogućnost zamene, dobijam odgovor: "Ne, ne, nema to ovde, ne znam ja šta je to". Hvala što si mi osvežio pamćenje i podsetio me zašto nisam hteo da uđem u tvoj maloprodajni objekat. Ista priča sa istim čovekom je bila i kad je trajala ona akcija sa "zlatnim" flašama Coca Cole. Son of a... Konačno, u prodavnici u Južnom bulevaru uspevam da zamenim te proklete čepove za ukupno 0.75 litara tog crnog otrova. Pravda je zadovoljena :)

Sa približno 40 stepeni Celzijusa na beogradskom asfaltu ulazim u stan i blagosiljam klima uređaj koji je moj životni prostor u međuvremenu ohladio na 23 stepena. Organizam već navikao na šokove, možda me malo uhvati kijavica ili zaboli glava, al' ovu 'ladovinu ne menjam ni za kakvo zdravlje! Odoh pod hladan tuš. Čujemo se!